BLOG

Danas se navršava 78 godina od tragične i prerane smrti naše Milene Pavlović Barilli. Protiče još jedan dan iz Nezaborava i odlučno najavljuje neizvesno proleće. U to ime, evo još jedne moje pesme iz još uvek neobjavljene zbirke poezije posvećene Mileni. Ova pesma pripada ciklusu u kome pišem Mileni poetske odgovore na njenu vanvremensku poeziju. Takođe, zasvetleće na ovaj dan još jedan moj autorski kolaž na temu Milene i njenih arlekina, kao i nekoliko fotografija sa mojih performanasa posvećenih Mileni iz 2022. godine. Milena, hvala na večnoj inspiraciji. Hvala što si prošla ovom planetom i ostavila tragove koje mogu i moram da pratim dok se borim za tvoje novo trajanje, protiv smrti i zaborava, za stvaranje umetnosti, dok sanjam o putovanju koje se nikada ne završava.

Stigao je čas.
Završen je prolaz.
Mesec nas je ispratio
sa hiljadu sleđenih suza.
Sam.
Jedini.
Beo.
Treba ostati.
Treba ostati.
Da se nikad više ne oseti umor,
da se više nikad ne zatvore oči.

pesma Milene Pavlović Barilli

Moj odgovor:

27. novembar 2020.

Zastao je sat.
Vreme je ućutkano.
Prolaz je nestao u tami tuđeg horizonta.
Nepoznati stari uglačani trg
sa izlazom ne bezimeno more
drhti u ponoćnom muku.
Sve su finestre zatvorene.
Sve svetiljke pogašene,
a lampe crnom senkom prekrivene.
Niko nas ne može videti
kako nas veliki mesec ispraća,
niko ga ne čuje dok ledeno jeca.

Mi putujemo bez kofera na drugu stranu.
Klizimo po putanji od mesečevih sleđenih suza.
Stižemo tamo gde vreme ne postoji
i sve je samo beskonačno spokojno čekanje.
Ti nas, Milena, dočekuješ raširenih bronzanih ruku
kao statua zauvek zaustavljenog blagog i jedva vidljivog smeška,
sa krilima od srebra koja više nikada neće poleteti.
Dolazimo ti bosi, prekriveni satenom tvoje neumiruće melanholije.
Grliš nas svetlošću i pokrivaš nas belinom tvojih anđela.

Treba nestati.
Treba nestati.
U kristalnim očima bez zenica,
da se nikad više na našim tek sraslim maskama ne rode opet one oči,
da se nikad više oseti miris snova o povratku.
Treba nestati.
Samo čekati.
Jer mesec nas je ispratio
zauvek.
Naši su tragovi već iščezli sa staze od leda i soli.
Tamo gde smo stigli
sećanje ne boli.
Treba nestati.