Danas se navršava 114. godina od rođenjenja Milene Pavlović Barilli. Tim povodom poklanjam vam još jednu svoju pesmu iz neobjavljene zbirke posvećene Mileni. To je svojevrsni dijalog između Milene i mene kroz poeziju. Milena pesma na koju sam dao svoj poetski odgovor pripada ciklusu pesama na italijanskom jeziku. Srećan rođendan, Milena! Neka živi u raskoši istine i lepote tvoje novo trajanje!

Milena:

Pletenica puteva
obišla je oko čela
stranca bledog
koji umire svake večeri
kada se zalazak sunca
pojavljuje među usnama
staklenih noći.

24.1.2022.

Dan mu je ime.
Ime mu je Dan.
U njemu se ne možeš skriti
iako je sam.
Po danu nije pristojno piti,
umornu dušu zaliti.
Jer svi su rekli da je to sram.
Zato mi bestidni, nevidljivi, ogrezli u samoći,
nestrpljivo čekamo smrt tog svetlog stranca,
što nestaje posred sutonskog klanca,
ushićeni čekamo noći
kada ćemo moći
slobodno da stvaramo,
sebe da varamo,
i do svitanja da pijemo
dok u svom samotnom krevetu
jedno neugledno gnezdo ne svijemo,
dok na hladan jastuk ne spustimo oči umorne
i pijana tela,
pa sanjamo snove sumorne
i nedovršena dela.
A onda se bledi stranac opet budi
i otkriva svojom svetlošću tajne sveta,
a nama se opet sudi
i opet postajemo “pristojnog” sveta meta.

Dok nama ispunjavaju zatvore svojih osuda i predrasuda,
mi sanjamo kako ispraćamo bledog i mrtvog stranca u nepovrat
i slavimo u svojoj pijanoj ludosti stvaranja i snoviđenja
dolazak noći koja se nikada neće završiti.
Čekamo nju da skine svoj veo.
Milena, vrati se, prikaži nam svoje lice
i povedi nas zauvek u noć bez povratka
tamo gde stvaranje nikada ne prestaje.