BLOG

  Scena iz performansa “Zastava nevdiljivih/La bandiera degli invisibili”, Motovun /Montona

„Istarski performansi“ bili su potpuno logičan nastavak ranijih performativnih serijala iz 2012. godine, svakako u konceptualnom smislu. I dalje su bili bazirani na afirmaciji i pronošenju vanremenskih Mileninih ideja kroz izbor stihova iz njene višejezične poezije, odštampane na posebnim transparentima, kao i kroz instalacijsko – odevne simbole koje sam nastavio i ovde da koristim. Međutim, sasvim je logično i to da su se ideja i koncept razvili, proširili i dobili novo upotpunjenje u ovom istarskom serijalu. Do toga je došlo ne samo zbog konkretnog i vidljivog ambijentalno – vizuelno – estetskog uticaja istarske autentičnosti kao takve, već i zbog ličnog progresa u istraživanju u međuvremenu, u intervalu koji predstavlja sumiranje i analizu prethodnog performativnog kruga i osmišljavanje i pripremu novog serijala performanasa.

Veliki i centralni performans realizovao sam u Rovinju. Kao i u prethodnim slučajevima, mesto i ambijent za izvođenje performanasa birao sam po principu poklapanja energije mesta sa ličnom kreativnom energijom u datom trenutku i sveukupnom energijom Milenine svetlosti koju pokušavam da pronesem ponosno, iskreno i autentično. Možda je najtačnije reći da, u stvari, specifična energija datog prostora i ambijenta privuče i odabere mene, sa svime onime što nosim, pronosim i želim da prenesem kreirajući bar za neko kratko vreme novu stvarnost i novi prostor u samom procesu performiranja. Snažan i odlučan vetar je raznosio miris mora duboko u kopnene delove grada. Oblaci, prilično homogeni, uporno su se okupljali iznad grada. Slaba kiša, potpomognuta vetrom, kao da je bila upletena u sopstveni proces imanentnog oklevanja. Čistina i blaga pustoš ranog podneva jasno se razlivala po doku sa neprikosnovenim pogledom na čitav grad, koji čuva i nadgleda toranj crkve Svete Eufemije sa najviše tačke. Takvi fragmenti, okupljeni na jednom malom prostoru, dali su uobičajenom rovinjskom prizoru sa razglednica, sa pregršt uredno zbijenih raznobojnih fasada, pomalo nalik na venecijanske, prizoru osunčanom između dve nijanse plave – neba i mora, jedan novi koloritni zaplet. Dali su mu jednu novu specifičnu energiju koja neodoljivo privlači oneobičavanja i uspostavljanja okvirnih i nepisanih zakona drugosti.

Bio je to prizor koji samo jednom u svom kratkom trajanju otvori vrata nama nevidljivima da se slobodno, pred slučajnim prolaznicima, upornim turistima i vrednim meštanima, baš na takvom doku, zagledamo duboko u sebe i ogolimo svoju refleksiju onima koji to nisu ni očekivali ni tražili, a kamoli priželjkivali, da podelimo sa njima svoje stvaranje i ideje naših uzora, vodiča, inspiracije. U tome leži neprolazna vrednost perfomansa kao umetničkog oblika – ni umetnik ni publika nisu do kraja sigurni u konačni rezultat i u završni oblik dela koje nastaje pred njihovim očima, ali nastavljaju da učestvuju u samom stvaralačkom procesu jer ih jednostavna ljudska radoznalost tera na nove spoznaje, na nova iskustva, na nova promišljanja. Neka je makar većina posmatrača nastavilo svoj put u „dalje“ noseći u svome novom sećanju Milenine antologijske stihove: „U jednom kutku mora, spajajući talase sa zvezdama, čekala sam čitavog života.“ Bio je to savršeno obojen prizor koji je poznati dok preobrazio u neobični kutak mora, kutak u kome sam, potpuno omamljen čitavom atmosferom, morao da izvedem performans „čekanja“, tihog, dugotrajnog, njenog i mog. Zahvaljujući bezgraničnoj podršci mojih najbližih prijatelja, saboraca i saradnika, performans, kao i svi prethodni i oni iz istog serijala, su snimljeni i fotografisani.  Na fotografskim beleškama koje slede može se jasno videti blago konceptualno proširenje i upotpunjenje. Nadam se da je to jasan znak da sam dobro iskoristio „međuvreme“.

Taj konceptualni kontinuitet suštinski je zadržan, održan i reflektovan samo u performansu u Rovinju. Performans nosi naziv „Tra un angolo del mare/U jednom kutku mora“, upravo po Mileninom stihu. Ipak, međuvreme je otvorilo slobodan međuprostor kreativnosti i inovativnosti u oblikovanju sinteze Mileninih vanvremenskih ideja i poruka i mog ovovremenog, intimnog odgovora i interpretacija neprolaznog u njenoj zaostavštini. Svakako, promišljanje i istraživanje u takvom međuprostoru dovelo je do stvaranja nove struje, novog pravca u konceptu budućih performansa. Takvo promišljanje dobilo je vidljivi ishod upravo u „Istarskim perfomansima“, u njihovoj drugoj struji, drugom delu, koji nosi naziv „La bandiera degli invisibili/Zastava nevidljivih“. Motiv instalacijsko – vizuelnog pronošenja Milenine svetlosti i nagoveštavanje njenog novog trajanja prešlo tako je zanimljiv put metamorfoze – od trostrane instalacije sa reprodukcijama njenih dela na stativu kamere, prekrivene ljubičastim tilom, preko kofera na kome su se smenjivale takođe reprodukcije nekih njenih dela, sa crnim tilom koji pada preko njih i auditivnim dodatkom – zvukom kotrljajućih točkića dok je instlacija u pokretu, zvukom koji nagoveštava da se putovanje uvek nastavlja, do prilično jednostavnog rešenja koje u sebi vrlo lako i jasno sabira mnoge simbole. Sabira motive i ideje, kako Milenine, posebno, tako i opšte, borbe umetnika za svoj opstanak, za svoju vidljivost, za priznanje ili, makar, za prihvatanje njegove egzistencije u ovom svetu i ovom vremenu.

 Scene iz performansa “Zastava nevdiljivih/La bandiera degli invisibili”, Motovun /Montona

Ta nova instalacija, novi put pronošenja – svakako i simbol nove struje u mojim performansima, jeste poluprozirna ljubičasta zastava. Upravo je ovaj performativni krug dominirao u istarskom serijalu. Zastava nevidljivih svojom bojom, nežnom teksturom i postojanim materijalom, svojom dihotomijom prozirnosti i zadržavanja i refleksije svetlosti, dok se vijori na vetru, ili dok je vijorim hodajući po izabranim ulicama, vidikovcima, trgovima i dokovima istarskih gradova, gradića i sela, briše sve moguće granice prisutne u konkretnom trenutku na konkretnom prostoru. Razliva se po horizontu, približavajući kopno, more, nebo, ljude, zvukove, a opet dualistički umetnika približava svetu koji ga okružuje, ali i udaljava od istog zbog prirode oneobičavanja u samom procesu performiranja, kada umetnik stvara mikrostvarnost.  Toj novoj stvarnosti se oni koji su se tu našli ili pridruže i pripadnu svesno, nesvesno, namerno ili neobjašnjivo slučajno, ili od nje zaziru nesvesni svojih dubokih strahova od različitosti, drugosti, novog ili drugačijeg oblika stvaranja. Ipak, pogled na blagi purpuni odsjaj zastave od organdina nikoga od njih ne ostavlja ravnodušnim. Svi se ipak susretnu u makar jednom krugu, ako se već u drugima zaobilaze. U krugu zapitanosti. I to nije nikako krug koji treba odbaciti ili zanemariti. Upravo se u njemu brišu granice i za trenutak svi postajemo deo te nove, kratkotrajne stvarnosti, u kojoj stvaralac pruža sve što u tom trenutku može izroditi iz najdubljih misli, iz najdubljih osećanja, iz najdubljih kutaka mašte. Upravo tako on prevazilazi i svoj početni koncept, proširujući ga za jedan zajednički krug u kome su se susrele toliko različite svetlosti sa istim ciljem – da nađu odgovore. Svi oni koji u tom zgrušavanju najrazličitijih zapitanosti osete toplinu njene svetlosti, prigrliće i razumeće delo koje se upravo rodilo pred njima. Neće znati ime tog neobičnog barjaktara, niti odakle je došao, kuda ide i čiju zastavu nosi. Možda mu ni lik neće zapamtiti. Mnogima će zaista biti nevidljiv, ali će odsjaj ljubičaste zastave ostaviti trag u njihovim očima i možda ih nagnati na neku malu, ličnu promenu. Razumeće oni da je reč o borbi, onoj u kojoj niko ne može izgubiti život, osim samog umetnika. Poštovaće takvu borbu jer ona ne počiva na destrukciji. Nastaviće svojim putem, ali će sačuvati, bar na neko vreme, ljubičasti odsjaj u očima, ili možda sećanje na njega. I to mi je dovoljno. Nije to uopšte mala ili zanemarljiva potvrda da sam na pravom putu i da ne treba odustati od borbe, od stvaranja, od susretanja prvih i drugih, starih i novih, običnih i neobičnih svetlosti. Taj ljubičasti odsjaj koji se razliva svuda kuda je zastava prošla, ona nam je ostavila. Mi smo napravili zastavu i njome brisali granice, prepreke i gradili nove stvarnosti u kojima su njena dela probuđena i otrgnuta od nemara i zaborava.

Vratio sam se kući. Mi smo se vratili. Zastava miruje u uglu sobe, pažljivo spakovana. Ipak, tamo gde se vijorila, promena je ostala da lebdi u vazduhu, u moru, u kamenu, u mislima, u očima onih koji su je razumeli, koji su je prihvatili baš takvu kakva jeste. Milena je sada i tamo. Čuva od nestajanja te male, drugačije mirkostvarnosti. Čuva sećanja na njih, a one čuvaju sećanja na njenu svetlost. Ljubičasti odsjaj u čekanju. Još jedna od vrednosti performansa – ostavlja trag koji nikome ne smeta, nikoga ne ugrožava, ali postoji, poluproziran i vidljiv onima koji osećaju njegov neobjašnjiv miris – miris male, ali značajne promene. Baš takav miris purpura oni su spremni da udahnu i da sagledaju svoje živote kroz jednu neobičnu zastavu, sa stepeništa drugosti koje vodi među stare kolonade. Te kolonade ona je mnogo puta iznova gradila svojim rukama, pod svetlošću mnogih sveća i petrolejki, jer je svoj mesec već bila sagorela. Svaki put dok prolazim kroz proces sopstvenog stvaranja, dok proživljavam i oživljavam svaki sledeći performans, ja iznova i iznova prolazim kroz te njene kolonade, provlačim se kroz oronule stubove, noseći u jednoj ruci zastavu, a u drugoj lampu. I tada uvek iznova tražim odgovor na našu povezanost. Nastavljajući da stvaram, tražim njene tragove jer možda u nekom skrivenom kutku još uvek čeka. Tada u stvari nastavljam da tražim sebe, drugačijeg i promenjenog, ali najbližeg ovome meni danas, koji ume samo mesec da sagoreva i da ga posle opet pravi od pepela i njenih poruka kojima odzvanjaju neprolazna dela. Nosivši u očima ljubičasti odsjaj, prolazivši ulicama, trgovima i dokovima Rovinja, Pule, Bala, Grožnjana, Motovuna i Pirana, sazdanim od kamena bogatog pričama iz davnina, od morske soli koju vetar neumorno posipa po njemu, čak pokatkad i u noćnoj tišini (Ponoćni performans u Rovinju kod crkve Sv. Eufemije), shvatio sam sasvim jasno da zastava mora da se vijori. Ako nema vetra, ruke će zamahivati jače. Traganje ne sme da prestane, putovanje mora da se nastavi. Treba se boriti. Treba stvarati. Za Milenu. Za nas. Za sve nevidljive.

Od čuvenih ešarpi iz filma o Mileni, jednog od onih dana u međuvremenu, u svojim sam mislima sazdao zastavu. Bio mi je važan taj momenat povezanosti ranijeg i budućeg dela kao dokaz da sam i prvi put dobro postupio dajući njenoj boji koja počiva na drugoj strani, pravi oblik. Prekrojio sam u mislima zastavu od ljubičastih ešarpi kojima smo prvi put sagoreli mesec. Kada je ne nosim na ramenu, vijori mi se u mislima, a odsjaj se otkriva u mojim rečima, u muzici, u stvaranju. Uvek je dignuta visoko, uperena ka nebu, provlači se među oblake i miluje horizont svojim poluprozirom, brišući ga nežno, tiho i nenametljivo. Ali zauvek. Prvo se meša sa drugim, a paleta boja se udvostručava. Reči i muzika počinju da probijaju zvučne zidove neznanja i neprihvatanja, a nevidljivi i dalje ostaju van vidokruga onih koji ne mogu da prime među svoje zenice ljubičasti odsjaj. Nevidljivi ostaju nevidljivi za većinu koja odlučuje o zakonima ovog sveta, ali imaju dokaz o svom postojanju u ovom i takvom svetu i u ovom i takvom vremenu. Svi vide zastavu, visoko podignutu i u zamahu. Svi je vide i niko nije ravnodušan. Od malih promena sačinićemo mozaik koji će jednoga dana postati veliki, pun krug. Kad on bude krenuo da se vrti neprestano, zastavu ćemo čuvati u nekom muzeju koji će nas podsećati na dane naše borbe. Možda više nećemo biti nevidljivi, možda će njena svetlost obasjavati čitav svet. Ipak ni tada ne smemo odustati od stvaranja. Bez njega krug prestaje da se vrti, a zastava gori u zaboravu zbog naše nemoći i slabosti kao vrste.