BLOG

Sećanja koja ovde sa vama delim više nisu samo deo priče o pesmi „Sagorećemo mesec“ ili deo priče o filmu „Milena“. U jednom trenutku te dve važne priče susrele su se u jednoj – većoj i značajnijoj.Susrele su se u priči o Mileninom novom trajanju. Film i pesma, kao jedna izuzetno vredna celina, otpočeli su smelo, hrabro i pionirski taj novi put u istraživanje Milene i njenu drugačiju i iskreniju afirmaciju.

Dakle, nastavlja se priča u kojoj su isprepletani zvuci i pokretne slike, stvorivši tako jedinstveni krug autentičnog poimanja Milenine svetlosti, po sebi dihotoman jer od nje potiče. Ovoga puta dihotomija je plodonosna i inspirativna za dalja stvaranja. Nije usud već dar nemerljive vrednosti. Bila je jesen 2010. godine. Pesmu smo snimili u prvoj polovini oktobra. Taj deo priče sam vam već ranije na ovom mestu ispričao. Naravno, Čarna je sa svojom filmskom ekipom ispratila neke čarobne momente u studiju i neki pažljivo odabrani fragmenti postali su i ostali zauvek deo tog filma.

Sledeći važan susret, sledeće snimanje, desilo mesec dana kasnije, polovinom novembra, u mom tadašnjem stanu. Razgovorali smo o mom iskustvu u Italiji tog leta, o serijalu performanasa koje sam tamo realizovao, o mom zanimljivom otkriću – uličici u Parmi koja nosi Milenino ime, o nevidljivosti svih nas koji se ozbiljno i iskreno bavimo Milenom van svakog sistema i institucija, o trenutku eventualnog stvaranja nove, nezavisne umetničke scene koja vrlo autentično tretira tu temu. Bio je to jedan iskren i otovren razgovor onih koji se razumeju i koji se međusobno podržavaju u toj neizvesnoj borbi. Poteklo je mnogo ohrabrujućih i odlučnih reči sa svih strana. Bilo je i smeha i dobrog vina. Nismo više bili samo saborci. Milena je objavila početak jednog lepog prijteljstva. Neki važni momenti te nezaboravne večeri, dirljivi, šarmantni i ozbiljni, ponovo pažljivo i sa izuzetnim osećajem za meru, odabrani su od strane autorke i vešto utkani u priču filma. Hvala, Čarna, od srca na tome jer je jedna važna uspomena zauvek očuvana. Na kraju tog susreta, snimili smo nekoliko kadrova izvođenja pesme „Sagorećemo mesec“.

Nakon toga, usledio je proces stvaranja koncepta vizuelnog identiteta pesma i njene integracije u film. Čarna, iako autorka filma u svakom smislu, imala je dovoljno otovrenog duha i vere u moj umetnički integritet koji je tada bio na početku svog razvoja, da sasluša i moje ideje na tu temu. Bilo je to zajedničko stvaranje i promišljanje. Svako je znao svoj deo zadatka, ali je postojala jedna kreativna sinergija koja je čitav proces stvaranja podigla na jedan viši nivo. Čini mi se da je krajnji rezultat pravi dokaz te naše kreativne saradnje. Čarna je, naravno, osmislila scenarijo, čitav koncept za spot, odnosno za taj fragment filma, ja sam promišljao na temu kostima. Na probama smo zajedno osmišljavali male koreografske zadatke za sve učesnike. Tog vremena se sećam sa velikim ushićenjem i zadovoljstvom koje ume potpuno da me ispuni srećom, ponosom i novim tragovima nade. Bilo smo slobodni, nadahnuti i odlučni da istrajemo u našoj zamisli i pored svih prepreka koje su stalno iskrsavale. Milena nas je vodila. To smo osećali veoma jasno i odatle crpli hrabrost i pozitivnu energiju. U zemlji kakva je naša, izuzetno je teško, često nezamislivio započeti pionirske poduhvate, a uspeti realizovati ih u većini slučajeva ravno je nemogućem i više podseća na jednu bajkovitu priču sa srećnim krajem koja je u našoj stvarnosti neodrživa. Zato nam je bila potrebna njena podrška, još jedno njeno malo čudo da nas obasja, da nas dotakne i da nam do znanja da smo na pravom putu i da ne smemo odustati. Hvala, Milena!

Čarna je, uloživši sve svoje napore, uspela da obezbedi prostor koji je zamislila. Reč je o zgradi nekadašnjeg „Kluza“, preko puta SKC-a, koji je u vlasništvu kompanije Zeppter koja je na taj način bila i jedan od pokrovitelja filma. Posle nekoliko okvirnih, potvrđen je pravi datum snimanja. Bio je to 10. decembar 2010.

Snimanje je počelo rano ujutru. U „Kluzu“ smo bili pre sedam. Sećam se izmešanih mirisa sveže kafe i velikog prazog prostora. Sećam se mirisa šminke na mom licu i ushićenog iščekivanja. Konačno se ostvaruje jedan od mojih velikih snova, koji u sebi okuplja toliko toga što me ispunjava i čini beskrajno srećnim, što čini svakodnevicu podnošljivijom i što je oneobičva. Mnogo različitih snova i maštanja odjednom je počelo da se ostvaruje u jednom hladnom danu. Decembar je jedan od onih meseci koje ne očekujem s prevelikom radošću, ali sam taj dan doživeo sam potpuno vanvremenski. Iako prilično hladan, dan je bio sunčan i pun nade.

Bilo je to za mene neprocenjivo iskustvo. Samo snimanje proteklo je beskprekorno zahvaljujući Čarninom sjajnom planiranju i poptuno profesionalnom pristupu. Ipak, bilo je mesta i vremena i za smeh i za razgovor i za poneku pesmu uživo. Bilo je važno održati duh pozitivizma. Ipak, svi smo bili svesni izuzetne odgovornosti prema tome što radimo i koliki značaj to ima. To je bilo najmanje što je Milena od nas zaslužila.

Kreacijom kostima kroz konkretni kolorit i prozirne materijale, prizvao sam deo Milenine onirične vizuelne estetike, mistikom tila kao medijatora. Crno je postavljeno kao kontrast veličini i praznini prostora u kome dominira bela, ali i kao simbol Mileninog odsustva sa ovog našeg sveta, kao prisustvo njenog duha i njene energije, kao susret sa drugom stranom, iza smrti, te otuda i prisustvo određenog stepena atmosfere obamrlosti i blage morbidnosti. To je bio hrabar način da se vizuelno i estetski prikaže i predstavi susret ovostranog i onostranog, susret nas koji tragamo sa fragmentima njenog postojanja na drugoj strani. Zvuci njenih vanvremenskih reči, maske na našim licima kao stilizovana reminescencija detalja sa njenih slika, i nežna ljubičasta boja ešarpi ujedinjuju nas aktere – pojedince, sa prazninom prostora i na taj način stvorena je jedna neobična, ali vrlo čvrsta celina koja je i u značenjskom i u vizuelno-estetskom smislu poptuno oživela početak Mileninog novog trajanja u našem i budućem vremenu. Vreme će dati konačnu ocenu vrednosti ovog našeg doprinosa. I posle više od tri godine od tog dana, mi i dalje verujemo u tu celinu, u našu malu, zajedničku kreaciju pod Milenim okriljem.

Pre tačno tri godine, desila se dugo očekivana premijera filma MILENA. Sedevši u mraku bioskposke sale “Akademije 28”, u tih sedamdesetak minuta prešao sam iznova mukotrpan put moje dotadašnje borbe, kroz pregršt različitih emocija, kroz koju suzu i osmeh, sa novim otvorenim pitanjima, sa novim zaključcima i novim i pomalo izmenjenim pogledima u budućnost njenog trajanja i mog stvaranja. Sedeo sam u mraku širom otvorenih očiju i upijao sve što je dopiralo sa platna sa osećanjem lepog ponosa što sam deo te vredne priče, što je ta priča o velikom i važnom filmu deo moje priče o pesmi i sopstvenom stvaranju. Sedeo sam u mraku bioskopske sale i znao sam da su sve bure i sva odricanja, sve neprospavane noći i nedosanjani snovi vredeli. Vredi se boriti za svetlost koja je dopirala sa platna ili iz projektora, jer ta svetlost je nesumnjivo bila njena.

Nažalost, kako to kod nas biva, iako na vreme obavešteni, osim ponekog štampanog medija, svi relevantni mediji čija je društvena odgovornost da takav događaj isprate, nisu se pojavili. A pored izuzetnog umetničkog filmskog ostvarenja koje će zasigurno naći posebno mesto u našoj kulturnoj istoriji, mogli su da vide do poslednjeg sedišta ispunjenu salu publikom koja razume i ume da prepozna vrednosti borbe nas nevidljivih ili nedovoljno vidljivih. Film je te godine godine imao preko deset veoma uspešnih projekcija u Beogradu, i još nekoliko zapaženih širom zemlje i u regionu (Zagreb, Motovun, Sarajevo, Podgorica). Kao što ne postoji Milenina ulica u njenom i mom rodnom gradu Požarevcu, tako ni film još uvek nije prikazan tamo. To je neka druga, ne tako nadahnjujuća, priča o našoj izgubljenoj stvarnosti i zaboravljenim i skrajnutim vrednostima.

Milenine poruke kroz moje i naše muzičko ozvučavanje poletele su u naš nesrećni svet. Po zvršetku filma prišlo mi je mnogo divnih ljudi da mi zahvale na divnoj pesmi, ali nisam ja prava osoba za upućivanje pohvala. Takva se pesma  nikada ne bi rodila da nije Milenine vanvremenske poezije. Ipak, pesma nije prošla dovoljno zapaženo, osim na internetu. Mediji su bili apsolutno nezainteresovani i zatvoreni za nju. Pesma je poletela te večeri, ali još nije stigla do svih onih koje još treba dotaći. Pesma je preduhitrila vreme i požurila u svet, a svet nije bio spreman za njen zvuk. Nakratko ju je stvarnost pobedila i prilično ućutkala. Ipak, ona opstaje i leti i dalje. I ona ima svoju malo borbu i trku sa vremenom. Ja ipak verujem u njenu konačnu pobedu iako možda tada neću biti više na ovoj strani da u njoj tražim nove radosti stvaranja. To neće biti ni važno jer ću ja to nekako znati dok i dalje budem pevao na drugoj strani. Ona će mi došapnuti tu radosnu vest.

Film i dalje živi, projektor se u onoj sali nikada nije ugasio, pesma će se tek slušati, ljudi će je pevati. Mi ćemo je još pevati jer i onako je to sve deo njene velike zamisli.

Ovde su zasad priče ispričane, i o ovoj pesmi i o filmu. Ipak, one nastavljaju svoje putovanje i sve su bliže večnom nezaboravu u kome je Milena na početku njihovog preplitanja otpočela svoje novo trajanje.