Ovaj video-rad predstvalja kratki, audio-vizuelni osvrt na serijal skadinavskih performanasa po nazivom “Traganje za Mileninim kodom severa” koji je sam realizovao krajem maja 2012. godine u Kopenhagenu (Danska), Malmeu (Švedska) i nacionalnom parku Kulaber (Švedska). Video-rad hronološki prikazuje razvoj ovog performativnog serijala.

Skandinavski performansi predstavljaju izuzetno značajnu prekretnicu u mom kreativnom istraživanju i traganju za Milenom u polju performansa kao posebne umetničke forme. Uvođenjem i upotrebom novih vizuelnih sredstava i konkretizacijom Milene kao teme i tretiranjem samo određenih, odabranih fragmenata iz njenog opusa, iz njene celine, osvetlio sam sebi jedan novi put, novi način izražavanja, koji je svakako rezultat procesa jedne male stvaralačke evolucije, potekle iz prvih performanasa u Italiji, jula 2010. U tom smislu, skandinavski performansi predstavlja treću fazu tog ličnog evolutivnog procesa. Ipak, zadržana je jedna linija kontinuiteta kroz upotrebu određenih vizuelno-kostimogragsko-instalacijskih sredstava, čime se održava neraskidiva povezanost sa prethodnim fazama performativnog stvaralaštva. To održavanje kontinuiteta i povezanosti ogledalo se u upotrebi čuvene ljubičaste ešarpe i kostima od crnog tila koje sam uveo još u spotu za pesmu „Sagorećemo mesec“ u filmu „Milena“, i trake od ljubičastog tila sa isečcima sa reprodukcija Mileninih slika.

U serijalu ovih performanasa tretirao sam prvi put na očigledan način fragmente njene vanvremenske poezije, i to dva stiha iz njene poezija na španskom jeziku:

i

To su stihovi iz iste pesme.

Mesta na kojima sam realizovao performanse nisam birao unapred, već po trenutnom energetskom polju datog prostora koje je najinspirativnije uticalo na mene i svojom duhovnom, estetskom i audio-vizuelnom privlačnošću me sasvim obuzelo i na vrlo pozitivan način primoralo da baš tu izvedem performans. To su bila mesta na kojima sam sa izuzetnom lakoćom uspevao da se povežem sa Mileninom idejom pronošenja svetlosti po kojoj se prepoznajemo gde god da se nađemo, mi koji smo deo jednog njenog davnog nauma. Ipak znao sam jedno dok sam planirao ovaj performativni serijal – more će skoro uvek biti ne samo deo scenografije, već i jedan od aktera performanasa, koji iz drugog plana upotpunjava sećanje na sliku njene celine u kojoj je more zauzimalo posebno mesto, i među bojama i među rečima. Upravo sam na tim dokovima Malmea, liticama Kulabera, uvučenim i pomalo skrivenim čoškovima kraljevskog vrta u Kopenhagenu, između redova tragova morske soli koju je raznosio severni vetar, pročitao nešto što sam spoznao i shvatio kao “Milenin kod severa”. Osetio sam njegovo jako postojanje u čudnom spokoju širokih dokova i ulica, nasmejanih lica i izuzetno velikog ličnog prostora koji dostupan svakome čoveku. Zvuci mora koje zapljuskuje dok, huk snažnog i neprekidnog vetra, zalazak sunca, samotnog i veličanstvenog, koje kao da gori pod naličjem meseca, čije će lice uslediti i zasrebriti sve vode Oresunda, kriju njen kod. Kriju sliku severa koju je onda odavno sazdala. Otkrivaju njene tragove. Iako ne postoje zvanični podaci da je boravila u Skandinaviji bilo gde drugo, osim u Oslu. To je bilo dovoljno da njena svetlost dopre do ovih krajeva u kojima sam je tražio, našao i poptuno utonuo u novo susretanje naših svetlosti. Bilo je to susretanje koje je u jednom kasnom sumraku, na jednom sasvim neobičnom i posve pustom doku u Malmeu, kroz konture i vizije završnog performansa, potpuno obasjalo most Oresund, koji savladava morsko prostranstvo, poništava daljine i povezuje dva grada i dve zemlje. Negde u konstrukciji samog mosta, na šinama koje stalno isparavaju mirisom beskonačnog putovanja, utkan je i jedan njen trag. Susretanje svetlosti ga je otkrilo i prikazalo nama koji smo verovali da je tu negde i da ga treba pratiti, kroz intuiciju, i pre nego što nam se zaista ne otvori.

U vremenu koje dolazi nizaće se dani dešifrovanja tog koda i osvešćivanja vrednosti koju u sebi krije. Nesumnjivo je da je vrednost nemerljiva. Ipak je to kod koji je ona osmislila jedne davne skandinavkse zime.

Uveo sam novo vizuelno sredstvo – jasne transparente koje sam držao u rukama. Na ovaj način pružao sam slučajnim prolaznicima i posmatračima priliku da upoznaju fragmente Milenine neprolazne, istovremeno i duboko intimne, ali i osvešćujuće univerzalne mudrosti i pouke satkane od sugestivnih stihova. Stihovi su bili ispisani na engleskom. Ispod svakog stiha potpisano je ime autora, tako da su svi zainteresovani mogli dalje da istražuju o Mileni. Naravno, izabrao sam one stihove koji me istinski dotiču već u prvom krugu poimanja i analize, u kojima pronalazim neke svoje suštinske tačke bola, istine, samosvesti, borbe, konstrukcije i samodestrukcije.

Stih “Vidim samo u snovima.” jeste istina koju svaki umetnik nosi i kao bolno breme, ali i kao nemerljivo vrednu posebnost, kao jedinstvenu privilegiju da vidi, oseća, čuje, doživljava ono što ostali ljudi nisu u stanju. Međutim, takva vrsta vida, pogleda i zagledanosti u svet i u sebe često dovodi do podizanja visokih zidova nerazumevanja između umetnika i okruženja stvarnosti koje često nije u mogućnosti da podjednako jasno spozna, shvati i prihvati njegove vizije, te, ili usled straha od nepoznatog, ili usled ravnodušnosti, neznanja i suštinske utonulosti u umrtvljenu konvencionalnost svakodnevice, dolazi do zanemarivanja, ignorisanja, ili čak jasnog odbacivanja umetnika iz uspostavljenog sistema stvarnosti, iz nametnutih društvenih okvira.

U tom slučaju, umetnik je ophrvan sveprisutnim osećanjem suštinskog nepripadanja ovom svetu i postoji mogućnost da odustane od borbe za svoju različitost koja postoji, koja je stvarna i koja treba da bude vidljiva i poštovana u svetu stvarnosti. Povlači se u svoj svet, a ponekad izabere i samoubistvo kao mogući izlaz. Samo što ono to nije. Ono je potpuna predaja, konačno odustajanje od borbe, poslednji iskaz neshvaćene individue o ogromnoj nadi da će posle života na ovako sazdanom svetu, tamo negde moći slobodno da deluje, da gleda i da se ogleda u snovima, nesmetano, daleko od neminovnosti turobnog postojanja. To je poslednji umetnikov iskaz o bezgraničnosti nade i snažne želje da takvim odlaskom može ostvariti svoju utopiju, da je može sagraditi i preobraziti u sopstvenu stvarnost nepostojanja koju mu niko ne može više oduzeti, zabraniti, cenzurisati, osporiti, ne razumeti i ne prihvatiti.

Stih „Pevati kad niko ne sluša, bez žica i glasa.“ izabrao je mene. To je stih koji je dotakao i probudio jednu od mojih najvećih frustracija izazvanih kontinuiranom nemogućnošću da svoju predanost muzici, svoj način vokalnog i autorskog izražavanja nesmetano delim sa širom publikom. Bilo je sasvim jednostavno i bolno – nisam imao drugog izbora osim da taj stih i njegova značenja, zvučanja i odsjaje istražim i dosegnem tretiravši ga u performansu. Na taj način sam se neposredno suočio sa svojom frustracijom i pokušao da je poptuno negiram, isključim i izbrišem iz sebe u samom performativnom činu i tako otpočnem novi, drugačiji krug borbe protiv nevidljivosti muzike koje nosim i gradim u sebi, muzike koji želim da podelim sa drugima. U njoj često i Milenine neprolazne reči dobijaju svoj zvuk, inspirisan njihovim odjekom koji mi se urezao u misli posle prvog čitanja.

Pored transparenata sa prevodima Mileninih stihova, u dva performansa (Kulaber i završni performans u Malmeu) koristio sam i transparent kojim sam želeo da izrazim svoje duboko nezadovoljstvo i protest zbog lošeg i neadekatvnog tretiranja umetnosti i umetnika u današnjem društvu, zbog visokog stepena diskriminacije koji nas dovodi do egzistencijalne nemogućnosti da slobodno stvaramo. To je poruka koja svojom tragikom istine o različitosti povezuje sudbine mnogih umetnika. Povezuje i Milenu i mene.

Ova poruka je bila okosnica performansa na Kulaberu. Moj rizik spuštanja niz strmu liticu i suočavanje sa mogućnošću tragičnog kraja i bespovratnog pada sa iste u more, sa povezom od ešarpe preko očiju, vezanih ruku i bosih nogu, sa transparentom na grudima, predstavalja svakodnevni rizik slobode stvaranja i buđenja različitog i drugačijeg u savrmenom društvu. Povratak i penjanje uzbrdo liticom metafora je doslednosti u borbi i spremnosti da se ipak suočim sa preprekama koje nameće svakodnevica i visoki zidovi nerazumevanja i nezainteresovanosti. Kadrovi i scene iz performanasa u kojima ležim nepomičan na zemlji ili steni nisu metafora spokoja već onih trenutaka kada me savlada očaj i kada sam blizu odustajanja, blizu konačnog odlaska. Kontakt sa tlom koje je deo prirode može predstavljati lični ritual samožrtvovanja zemlji i njenoj unutrašnjosti.

Takođe, u poslednjem, završnom performansu, realizovanom na jednom od dokova Malmea, nosio sam na grudima još jedan transparent koji sam postavio dva izuzetno značajna pitanja, makar za mene,

„Gde je umetnik?“.

To svakako jesu možda najvažnija pitanje kojima se bavim u svom stvaralaštvu, za čijim odgovorima još uvek tragam, boreći se stalno sa preprekama na tom putu, kome ne želim da vidim kraj jer sam ga svesno odabrao sam. Uvek kada počinjem novu fazu traganja za odgovorima, ispunjen sam beskrajnom nadom da ću im se makar približiti ako već ne uspem da ih sasvim otkrijem. Završni skandinavski perfromans predstavlja kompleksnu sintezu svih prethodnih, i to ne samo iz tog serijala, ali sa svim posebnostima jednog novog i autentičnog dela. Čitav splet pokreta, figura, kostimografije, rekvizita i scenografije bio je u službi koncepta „odbrane i samoodbrane umetnika“ od društva koje ga svakodnevno diskriminiše.

Crni kišobran predstavlja posebnu vizuelno-semantičku dihotomiju. Krug dvojstava koji u sebi nosi odredio mu je posebno mesto u ovom konkretnom istraživanju Milene. Polaznu tačku za razvoj njegovog doprinosa skandinavskim performansima našao sam u njegovoj osnovnoj vizuelnoj dihotomiji – kišobran može imati podjednako važno i zasebno značenje po sebi i kada je zatvoren i kada je otvoren. Svakako, dihotomija koju sam mu nametnuo i osmislio u konkeretnom slučaju ovog performansa ogleda se u sledećem. Kišobran je istovremeno i metafora i simbol. Predstavlja „oružje“ stvaraoca u procesu odbrane i samoodbrane. Takođe, tom svojom novom pridodatošću, tim svojim novim privremenim značenjem i ulogom, sa svim svojim očiglednim i primarnim karakteristikama da „brani“ od kiše, on, kao središte jednog konkretnog samoismevanja zbog svoje nepodobne prirode da se meri sa pravim oružjem, ukazuje na besmisao postojanja oružja i svih povoda, uzroka, procesa i posledica u koje je kao takvo, svojom destrkuktivnom namenom, duboko involvirano. Zato je čin „pucanja“ (uzastopnog zatvaranja i otvaranja kišobrana čiji zvuk podseća na pucanj) veoma važan u završnom performansu jer svojim izuzetno privlačnim vizuelno-zvučnim efektom stvara sliku naizgled banalnog i bukvalnog trenutka „odbrane i samoodbrane“ umetnika. Izveo sam po tri „pucnja“ na svakoj strani sveta, i to tri puta, menjavši položaj kišobrana. Dakle, ukupno 36 pucnjeva. Kao 36 Mileninih godina. To je, takođe, bila i svojevrsna počasna paljba. Za njen davni odlazak na drugu stranu. Za kraj te faze mog traganja. Za kraj serijala skandinavskih performanasa. Poslednji zvuk te neobične paljbe nestao je u konačnom zatvaranju kišobrana. Bio je to znak za kraj tog puta. Njen severni kod je pronađen. Ostaje vreme posle tog fragmenta traganja u kome ću pokušavati da otkrijem i razaznam šta taj kod sve sadrži. Sa osećanjem narastajućeg nestrpljenja i sa zamišljanjem sledeće tačke u kojoj će se ovo putovanje nastaviti, krenuo sam ka moru sa podignutim, sklopljenim kišobran. Držao sam ga čvrsto, ali sam vetru prepustio da ga usmeri po svojoj volji i pokaže kuda dalje treba ići. To je u stvari njena odluka, njena zamisao. Znao sam tada vrlo dobro i jasno da njene tragove raznosi i krije severni vetar. I sada to dobro znam. Naučila me je da naslutim. Ona je uvek u vetru. Vodi me i prati gde god pođem da je tražim.