Performans kojim je zatvorena ova prilično uspešna godina u kojoj su sve moje umetničke aktivnosti bile usmerene na obeležavanje velikog jubileja – 70 godina od Milenine smrti, bio je deo večeri avangardnog performansa “Svetlost i senke”, održane 25.11.2015. godine u KPGT-u, u saradnji sa našim prijateljima iz Nektan art-a.

Nosi naziv Sagoreti mesec u pakosti svih sedam dana, i kao i svi prethodni u fokusu je imao naše muzičko oblikovanje i izvođenje Milenine vanvremenske poezije. Ovoga puta, u nešto drugačijoj, unapređenoj kostimografiji, izbeljenih lica i crnog vela koji jasno aludiraju na onostranost i prisustvo i priziv duhova prošlosti, pre svega dobrog Mileninog duha, izveli smo i našu novu pesmu na Mileninu poeziju koja se zaključuje stihovima “Pre no što padnemo u nebo, naučićemo savršeno aritmetiku zvezda.”. Tu pesmu napisala je na srpskom jeziku. Intervali između izvođenja pesama vizuelno su aludirali na astrološke aspekte koje svaki dan u nedelji nosi. Pomoću njih sam, kao i uz ranije korišćenu Mileninu fragmentisanu “ikonografiju”, gradio instalaciju koja je vizuelno podržala celinu i celovitost patnje kroz koju stvaralac prolazi u svojoj tišini kreativne svakodnevice dok konačno ne izrodi delo, na kome neprekidno radi “u pakosti svih sedam dana” “sagorevajući mesec” svake noći, moleći sve sile ove i one strane da mu da dovoljno snage i vremena da istraje u svom poduhvatu, da ga uspešno završi, tražeći rešenja u aritmetici zvezda i u rasporedu i uticaju planeta našeg sistema…

U vizuelno-estetskom smislu u sintezi sa zvučanjem i interpretacijom pesama kreirana je atmosfera noći, tame, okrenutosti ka putovanju na drugu stranu, ka traganju za mesecom, ka tajnama neistraženog u našoj svesti, ali i u htonskim energijama onih koji su otišli, a koji i dalje putuju i traže svoja utočišta. Kako se “sedmica” bliži kraju, i dan za danom nestaje u pepelu nestalnog meseca koji neometano prelazi svoj put kruženja, zlokobno ćutanje koje nagoveštava mnoge završetke sve je glasnije. Vazduhom koji delimo sa publikom u toku performansa osnažava se intenzitet oniričnog odnosa koji lebdi među nama i koji će dovesti do pucanja, do kraja, do novog rađanja i nekog novog početka u naznaci. I ovoga puta, mi, Nevidljivi, sagoreli smo mesec, sledili smo njene tragove na tom putovanju koji ne prestaje. Putovanje se nastavlja.

Bila nam je velika čast da učestvujemo u ovoj večeri sa vrsnim umetnicima iz trupe Nektan art, koji pionirski i požrtvovano pronose neobičnu svetlost butoh (buto) plesa – teatra – iskustva kao jedinstvene forme, koja na našim prostorima još nije dovoljno predstavljena i istražena.

Međutim, važno je reći i ne prećutati vrlo ružan, neprofesionalan i nekolegijalan odnos domaćina iz KPGT-a, koji su bili izuzetno nekorektni, nepripremljeni i nadobudni prema nama kao njihovim gostima, kojima su “ustupili” prostor, ostavivši i nas i publiku u hladnoj sali koja prokišnjava, i drugim tehničkim nedostacima i nemarnostima koje se podrazumevaju da funkcionišu. Sve je kulminiralo (ne)namernim isključivanjem struje pred kraj završnog performansa čime su pokazali da ni mi ni naša publika ipak nismo dobrodošli. Zbog takvog odnosa prema umetnosti taj, nekada slavni, revolucionarni, jugoslovenski teatar, zasad nema budućnost, bar dokgod ga vode takvi ljudi. Tužno je ipak što je prostor divan i pruža mnogo mogućnosti, ali propada i nestaje u moru nekulture koja preovladava u danima naše sadašnjosti. Ipak, naši dani stvaranja tek dolaze i ovakvi momenti i slike naše propadajuće kulturne svakodnevice samo nas čine jačim i odlučnijim da nastavimo svoj put. Možda mogu ubiti umetnike, ali je umetnost neuništiva. Borba se nastavlja.