Danas se navršava 115 godina od rođenja Milene Pavlović Barilli, kao i zvaničnih 15 godina mog umetničko-istraživačkog rada posvećenog ovoj velikoj umetnici. Srećan rođendan, draga Milena! Neka tvoje novo trajanje uvek bude deo večnosti univerzuma! Danas ti poklanjam pesmu i nekoliko svojih fotografskih fragmenata koje sam napravio jednog od onih popodneva kada sam prizivao snagu tvoje neprolaznosti da mi pomogne da se moj svet potpuno ne sruši.

Milena moja,
još jedan veliki, neprobojni krug
tvog novog trajanja
vrti se danas.
Brojim do 115
dok živim zakopan
u nepokretu, vezanih ruku,
u tvom,
u svom rodnom gradu.
Mogao bih mnogo da učinim
baš ovde odakle smo oboje potekli
za tvoje nove trajanje,
da otkrijem mnoge skrivene fragmente
tvog magičnog i ponovo neizgradivog sveta.
Mogao bih da te načinim
sokolom anđeoskih krila
koji bez prestanka
nadleće naš rodni grad,
čuvajući ga, grleći ga,
dok mu ja pevam pesme
tvojim stihovima izvezene.
Mogao bih kad bih mogao,
jer umem,
jer znam,
jer želim,
jer sanjam,
Mogao bih da mogu.
Ali ne mogu,
Milena moja.

Svaki korak koji načinim
do tvog doma je težak
i obložen suptilnom neizvešnošću.
I ovde ću zaćutati.
Želim danas da slavim
još jedan tvoj,
možda naš,
Dan iz Nezaborava.
Jer snaga tvojih dihotomija
tek je glasno i odlučno poletela
i niko ti više ne može odseći krila.

Tebe više sa neba niko ne može
spustiti u kaljugu naše majke zemlje.
Tvoj let je večan.
A ja ako ti doletim
i sakrijem se pod tvoja anđeoska krila,
neprikosnoveno ljubičasta,
prelivena nežnim tirkizom samo tvog plavetnila,
pre nego što svoju poslednju pesmu otpevam
neće to biti moj kukavičluk
već velika smelost i hrabrost.
Jednom ću morati da zakoračam lako,
bez tuđeg saplitanja i ponižavanja.
Jednom ću morati da zapevam glasno
da bih probio tišinu
u čiji sam kavez nasilno smešten.
Jednom ću morati sve to
kada izbrišem granice između
ove i drudge strane – tvoje.
Jednom kada sve ovo više ne budem
mogao da podnesem.
Poleteću tebi u zagrljaj
bez predumišljaja,
bez odugovlačenja,
bez čekanja nekog ili nečeg
što se istinski neće desiti.
Biće to let
u čarobnom vrtlogu,
sa tvojim stihovima i mojom melodijom
i obnovljenim glasom istine.
Naš susret biće moj spas,
a drugi nek pričaju da sam samo pobegao.
Pričaju i sada
besmislice i izmišljotine,
ali ti si moj štit za odbijanje laži.
Kako da ti se odužim još?
Šta još mogu da uradim?
Dođi mi opet u san
i šapni mi.
Šapni mi,
Milena,
šta mi je činiti.
Čuvaj me,
Milena.
I pozdravi mi mamu
i reci joj da ne brine.
Ako uskoro dođem tebi,
dolazim i njoj.
Milena moja,
neka ti je srećan još jedan krug
novog trajanja.
Leti i ne silazi.
Pišem ti ovo pismo,
još jedno što prkosi zaboravu
i brojim do 115.
Sunce mi je danas na tren
prekrilo lice.
Znao sam da si mi podarila još jednu
svoju masku.
Hodam teško i beznadežno
ulicama našeg rodnog grada,
gledam u nebo
i brojim,
Ove godine do 115.
Već sutra se brojanje nastavlja
u večnost.