Danas se navršava 79 godina od smrti naše Milene Pavlović Barilli.

U to ime, Milena, poklanjam ti još jednu poetsku crticu kao odgovor na jednu ot tvojih divnih poetskih fragmenata! Hvala na inspiraciji! Neka ti je večno novo trajanje!

P:S. Pesma koja sledi je, takođe, deo moje neobjavljene zbirke poezije posvećene Mileni.

Nosim tajnu ranu
i hodam bez svetiljke.
Kud god poželi da ode
moram je slediti.
Nemam braće.
Odlazim sanjajući
kao reka bez kraja.

Odgovor:
6.1.2022.

Nosim tajnu ranu
i hodam da pobegnem od sebe.
Biće to dugo putovanje u nepoznato.
Nemir i strah, koje nosim umesto kofera,
na licu mi osvetljava njen Mesec.
Kako me ona samo miluje
tom nesigurnom svetlošću
kao svoje nikada rođeno dete.
Teši me nejasnim i preklapajućim šapatima
majke koju nemam.
Nemam braće,
nemam ljubavi,
nemam sebe.
Oko mene samo naprobojni zidovi daljina.
Hodam besciljno prateći njen Mesec,
jer kuda god ona poželi,
moram je pratiti.
Hodam stazom preživljavanja
skupljajući poslednje bisere vere
da ću opet moći da sanjam.
makar da sanjam kako ću
joj što pre stići u zagrljaj
i osetiti toplinu njenih krila.
Hodam bez glasa kroz noć,
oko vrata nosim ogrlicu od belog perja.
Ponekad uzdahnem i zagledam se u mesec.
Jedan me anđeo tamo čeka.
Perje je to sa njegovih krila.
Skupljao sam ga po putu.
A ja čekam da se otvori prolaz
i da poletim u svetlost,
jer noć već dugo nije moj prijatelj,
niti saučesnik u stvaranju.
Hodam, čekam, pratim.
Borim se za zrno sna kao za dah
kako bi mi zamaglilo težinu ovog poslednjeg putovanja.
Mesec je moja jedina svetiljka.
Pratim ga bez pitanja jer znam mu pravo ime.
Šapućem ga u sebi
dok belina perja sa moje ogrlice svetluca na noćnom vetru.
Milena.
Milena.
Milena,
Ne ostavaljaj me ovde.
Ne mogu preživeti bez snova.