Danas se navršava 110 godina od rođenja Milene Pavlović Barilli. Danas, takođe, obeležavam početak svog malog jubileja – 10 godina intenzivnog stvaralaštva inspirisanog Milenog i istraživanja njenog autentičnog, magičnog sveta dihotomija. Ideja je da obeležavanje ovog jubileja traje godinu dana i da se u julu 2020. godine udvostruči proslavom desetogodišnjice mog bavljenja višemedijskim performansom. Moje očekivanje je da ostvarim makar deo prilično ambicioznog plana koji sam osmislio za svoj jubilej. A stavke tog plana su sledeće: objavljivanje i promosvisanje knjige o novim otkrićima o Mileni, zatim, nove autorske pesme posvećene Mileni, kao i one na njenu poeziju, novi višemedijski performansi, nove poetsko-dokumentarističke video-forme, objavljivanje sajta posvećenog Mileni i njenom novom trajanju u sadašnjosti, možda jedna retrospektivna, višemedijska izložba koja će i vizuelno prikazati ovih mojih deset godina intenzivnog otkrivanja Milene kao jedinstvene celine kroz umetnost i istraživanje, možda još jedna knjiga o Mileni i našem zajedničkom putovanju kroz svetove snova, snoviđenja, dihotomija i susretanja svetlosti.

Ovo što ovde dalje sledi jeste video-rad koji sadrži isfragmentiranu retrospektivu mog ovogodišnjeg performativnog serijala posvećenog upravo Mileni, pod nazivom MILENA PUTUJE VETROM, GRADOVE MENJA. Performanse sam izveo krajem aprila i početkom maja ove, 2019. godine, u Parizu, Monesnmišelu, Amsterdamu, Gentu, Mastrihtu i Minhenu.

Muzika koja prati video (ili obrnuto) je još jedna moja autorska pesma na Mileninu vanvremensku poeziju. Ova pesma koju sam nazvao Krila crnih ptica, pripada italijanskom opusu njene poezije. Aranžman na gitari osmislio je Kostandin Dimitrijević koji je, takođe, i ovog puta (kao i svih proteklih godina) i snimao sve ovogodišnje performanse. Pesmu izvodimo mi Nevidljivi – theINVISIBLES. Ovo je verzija izvođenja uživo, snimljenog 27. februara 2016. godine u okviru Strip Studio Sessions. Sledi video i priča o performansima i tom zasad poslednjem putovanju sa Milenom.

Posle tri godine stvaranja u usidrenom međuprostoru, Milena me je opet povela na putovanje. Želela je da mi konačno pokaže njen Pariz, u kome je dok je bila na ovoj strani ostvarila svoje najveće uspehe u karijeri, stekla i proživela svoju životnu ljubav, doživela velika razočaranja u ljude i prilike, iz kog je pobegla i preplovila na drugu stranu okeana da traži svoj dom, svoju sreću i svoj spokoj. Vodila me je i u Minhen u kome je studirala slikarstvo. Želela je da mi pokaže da on nije uvek tako siv, hladan i nepoverljiv prema nemiru tragalaca i nomada. Vodila me je u Amsterdam, iako sam tamo već rado odlazio ranije. Želela je da mi pokaže njegovu lepotu privida i privid lepote u neobičnoj urbanoj strutkuri i komplikovanoj slobodi oslobađanja. Prelazili smo stare i primamljive mostove Mastrihta i Genta, odgonetali značenja huka reka davne Flandrije. Penjali smo se odlučno do vrha posve drugačijeg srednjovekovnog gradića kojeg čuva arhanđel Mihajlo, do napuštene opatije i crkvenog tornja, ne bismo li pustili tragove našeg putovanja u nebo Normandije, šapatom vitezova, preko Atlantika, koji si već jednom prešla. Vodila me je u gradove u koje proleće uvek dolazi kasnije, u kojima je vetar zauvek nastanjen. Ja sam putovao kao običan smrtnik, a Milena je putovala vetrom. Moj prtljag bili su simboli njenog sveta, fragmenti njenih slika i stihova, pregršt dihotomija koje je jednom davno sazdala i koje su sazdale mene. Starinski suncobran od crne španske čipke sa koga prostore osvaja 36 ljubičastih satenskih traka, kao 36 godina njenog života na ovoj strani, kao ljubičasti saten sa njene haljine, jedine sačuvane od propasti i zaborava. Njima upravljaju lica sa njenih fotografija iz Njujorka. Sa vrha suncobrana ka zemlji se spušta veo, uvek njen veo, koji zemlju ne dodiruje. Na meni maska od crne čipke i bisera koje je rasula po svetu koji je nekad pohodila. Svakim danom našeg putovanja sve više sam bio Arlekin i Pjero, njena omiljena dihotomija. Njen mesec nam je otkrivao nove tajne gradova i puteva kojima smo prolazili. Tragali smo za tajnama, tragali smo za novim oktrićima sopstva u nama samima. Ja stazama, putevima, mostovima, ona vetrom. Na kraju putovanja mi je rekla novu istinu: Umetnik uvek ostavlja tragove, gde god da se nađe. U sećanjima očevidaca, slučajnih prolaznika ili dragih ljudi i verne publike. Uvek ostavlja deo svoje energije stvaranja u prostoru u kome je tragao za tajnom i novim delovima sebe. Ostali su tragovi u vetrovima Normandije, Flandrije i Bavarske, ljubičasti tragovi njenog satenskog meseca. Ostali su biseri sa maske rasuti po kanalima, brdima, mostovima i trgovima. Ostale su senke poza i pokreta jednog Arlekina što se u Pjeroa pretvara. Ostali su tragovi. Umetnost neće otići u zaborav. Putovanje se nastavlja.

SREĆAN ROĐENDAN, Milena, i hvala na večnoj inspiraciji i na putovanju koje se nikada ne završava. Opet ćemo zajedno sagoreti mesec!

Video i pesma: