Danas se navršava 112 godina od rođenja naše Milene Pavlović Barilli.

Draga Milena, na dan tvog rođenja, a u čast tvog novog trajanja poklanjam ti još jednu pesmu. Već dvanaest godina pišem poeziju posvećenu tebi i inspirisanu tvojim magičnim svetom i putovanjem koje se ne zaustavlja. Vreme je da se ta poezija uobliči u jednu zbirku čije rađanje očekujemo iduće godine.

Srećan rođendan, Milena! Hvala na večnoj inspiraciji!

26.05.2020.

Tvoje su pesme kratke
kao tvoja nezaboravna šetnja
ovom planetom
u 36 koraka.
Moje su pesme duge
kao tiho i samotno čekanje
da ti se što pre pridružim,
da me uhvatiš za ruku
i da krilima tvojih anđela
krenemo na putovanje
u mesečeva posrebrenja
laki kao neprekidna melodija
svih pesama koje sam spevao
na tvoje reči,
ostavljajući sve velove i dihotomije
na Zemlji
koja i nije nikada bila naš istinski dom.
Samo snovi od purpura
i kristalni led meseca
od rođenja univezuma
bili su zagrljaji naše pramajke
beskonačnosti.
Zato ovde,
na ovoj strani,
daleko od prave kuće,
u svakom se snu nadam
da ćeš doći u svojoj ljubičastoj haljini
i odvesti me našoj majci
u najbeljoj svetlosti
koja se na Zemlji ne može ni zamisliti,
da nas ljuljuška na svom mekom i providnom krilu
dok nam jezikom koji hrani mora svih svetova
otkriva najveću tajnu
koju ćemo tada i potpuno razumeti
i osetiti svim svojim bićem:
Svi smo jedno.
Dihotomije su privid
i maske izmišljene na planeti
na kojoj smo jednom rođeni.
Dihotomije nam služe
da računamo bol
i patnju
i vreme
i laž
i smrt.
Sve ono što
istinski ne postoji.
Svi smo jedno.
I Arlekin i Pjero i ti, Milena,
i ja.
I svi smo Mesec,
svi smo deca meseca
i svi smo njegove majke.

Sve tvoje pesme,
Milena,
naizgled su kratke
kao jedno sagorevanje meseca u zoru.
Sve moje pesme su duge
jer kraj tvoje pesme
želim da uvežem u svoje početke
da budu i ovde jedno,
da već na ovoj strani
do njihovih malenih samrti i smrti
toliko oslabim sve dihotomije,
pre nego što se tamo,
na drugoj strani,
u zagrljaju večne pesme,
ne sretnemo ponovo.