U danima kada se krug velikog jubileja, stogodišnjice Mileninog rođenja, polako zatvara, važni i lepi događaji ne prestaju da me ispunjavaju i učvršćuju mi uverenje da su tema, način i izbor moje potpune posvećenosti ključni delovi našeg mozaika ostvarenosti, koji sklapamo čitavog života. Jedan od takvih događaja jeste svakako prisustvo bloga i mog bavljenja Milenom kao celinom u tekstu „Milena u XXI veku: duh Venere s lampom i nove generacije umetnika i istraživača“, Čarne Radoičić, autorke i rediteljka doku-igranog filma „Milena“. Tekst je deo prve (od tri) knjige zborničkog karaktera, pod nazivom Milena Pavlović Barilli – VERO VERIUS, u izdanju „HESPERIAedu“ iz Beograda, koja je predstavljena na ovogodišnjem 55. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.

Da zavirimo sada malo u tekst i njegovu koncepciju, dok ne budete bili u mogućnosti da ga pročitate u celosti, kao i sam zbornik, naravno.
Autorka nam na samom početku, osvrćući se na važne događaje koji su obeležili svet na dan Mileninog rođenja i na dan njene smrti, sasvim suptilno otvara krug razmišljanja o nepostojanju slučajnosti kada je reč o svim vezama koje je u najrazličitijim oblicima stvorila sama Milena, ili su se one same često nizale i preplitale oko nje, što svakako ima poprilično čvrsto utemeljenje i danas, ali o tome neki drugi put, jer ta tema zaslužuje sasvim zasebno istraživanje.
Takođe, Čarna nam otkriva interesantne fragmente iz same realizacije svog filma „Milena“, iznoseći potpuno osvežavajuće i inovativne zaključke, stavove i razmišljanja određenih, relevantnih sagovornika koji se na različite načine bave Milenom. Pored toga što nas na taj način autorka približava konceptu filma i daje značajne uplive u njegov sadržaj, izazivajući u nama istovremeno i živo osećanje iščekivanja, ona kreira, takođe, vrlo neobičan, ali jasan i koncizan pogled u najsveobuhvatniji korpus svih postojećih modusa bavljenja Milenom do danas, sa posebnim fokusom na one originalne.

Ovako piše o blogu i njegovom autoru, kratko (jer je, zbog zborničkog karaktera dela, bio ograničen tekstualni prostor), ali lepo, sa svim važnim detaljima koji čine suštinu. U ovom tekstu, u ovom značajnom delu, prvi put je ovekovečeno i moje zanimljivo i važno, malo otkriće, o čemu ću svakako detaljno pisati kada budem pisao o projektu koji sam sa prijateljima realizovao u Italiji, u prvoj polovini jula ove godine.

„Postoji sajt na kome Miodrag Kovačević, filolog, rodom iz Požarevca, koji se u ranom detinjstvu zatekao pred Mileninim slikama i ostao do danas fasciniran njima i Mileninim likom, piše svoj blog „Milena Pavlović Barilli i ja”. Osim bloga, Miodrag je kao sagovornik u mom filmu izneo veoma originalan doživljaj komuniciranja Mileninih slika i njene poezije, a napravio je i projekat „Susretanje svetlosti – otkrivanje italijanskog poteksta i konteksta Milene Pavlović Barilli u novom perceptivnom krugu povezanosti” u okviru koga je sa svojom pokretnom instalacijom obišao Italiju, napravivši i niz odličnih fotograija, pogotovo u Parmi, rodnom gradu čuvene umetničke familije Barilli, odakle potiče muška linija Milenine familije (njen deda Čekrope je bio slikar i scenograf) i gde se nalazi kuća Barilijevih (dokumentarac Casa Barilli je režirao Frančesko Barili, koji se bavi i glumom i dramaturgijom). Miodrag je u Parmi otkrio i Stradello M. Pavlovic Barilli, uličicu koju krasi Milenino ime, dok ih u Srbiji nalazimo u Lazarevcu, Nišu, Smederevu, a u Beogradu je njena ulica u naselju Rakovica. Miodrag je tridesetogodišnjak koji prijateljima za rođendan poklanja knjigu „Neverni anđeli”, zbirku Milenine poezije. U današnje vreme, takva vrsta aktivnosti mladog čoveka koji živi u Srbiji je veoma pohvalna i retka. Za njegovo bavljenje Milenom saznala sam tokom sopstvenog ilmskog procesa proučavanja Milene – zahvaljujući socijalnoj mreži Fejsbuk, gde postoji grupa posvećena Mileni. Upoznali smo se na simboličan način – 6. marta (datum Milenine smrti) sreli smo se na multimedijalnoj izložbi „Odraz – nova značenja Milene Pavlović Barilli”u Muzeju primenjene umetnosti.“

Citirani deo nalazi se na 339. i 341. strani ovog zbornika, dok su takođe predstavljenje i tri moje fotografije: na 327. strani fotografija sa snimanja filma pod nazivom Scena iz filma Milena, na 343. strani fotografija iz ulice sa Mileninim imenom Miodrag Kovačević sa svojom instalacijom u Parmi, i na 347. strani Uličica Milene Pavlović Barilli u Parmi.
Poptuno iskreno i sa zadovoljstvom i ovde želim da zahvalim Čarni na podršci i u ovkavom obliku. Od neprocenjive je vrednosti za mladog umetnika da je spomenut i prisutan u ovako velikom i značajnom projektu o novim putevima otkrivanja Milene, koje je okarkaterisano kao kapitalno izdanje u oblasti nauke i kulture.
Takođe, ovaj tekst je izuzetno značajan, jer je autorka vrlo vešto, otvoreno, dovoljno kritički, bez suvišnih eufemizama, ali opet sa merom, osvetlila i pocrtala problem mesta Milene Pavlović Barilli u našoj kulturnoj baštini, kao i Mileninu potpunu nevidljivost i nezastupljenost u svim relevantnim i referentnim delima istorije umetnosti – specijalizovanim pregledima, enciklopedijama, kapitalnim delima svetskih okvira, koja se bave umetnošću dvadesetog veka. To je, naravno, veliki propust onih sa ove strane koji su o tome odlučivali, razmišljali (ili očigledno nisu); razlozi su brojni i vrlo je važno otvoreno o njima govoriti i danas i ubuduće. Ipak, Milenino formalno i zapisano odsustvo iz takvih velikih dela ne treba da nas iznenađuje, jer je prilično i sasvim nepravedno zapostavljena u našoj kulturnoj baštini, pre svega. To je tema koju je autorka sasvim jasno i postpuno otvorila, iznoseći sve ključne faktore, činioce, uzroke i posledice, kao jedan od najistaknutijih predstavnika nove scene i generacije koja se bavi Milenom, i na taj način dala doprinos promeni takvog tužnog stanja stvari (a tek će dati kroz svoj film i dalje istraživanje). Bilo bi sjajno kada bi apel iz ovog teksta, i iz svih zalaganja nove generacije i nekolicine divnih stručnjaka starije generacije , posvećenih ovoj temi, došao do što većeg broja onih koji o tome odlučuju ili onih koji te vrlo neophodne promene i naše pokušaje mogu da podrže.
Dakle, u tekstu je vrlo svesno izražena potreba da se odužimo velikoj Mileni, pronoseći i prenoseći njenu ideju svetlosti, veliku energetsku zaostavštinu, koja već predugo u njenim delima čeka da je na najbolji mogući način predstavimo svetu.
Poslednji deo teksta autorka posvećuje vrlo zanimljivom i dirljivom momentu susretanja umetničkih poetskih krugova Milene Pavlović Barilli i neprevaziđenog umetnika sa kraja prošlog veka, Milana Mladenovića. To čini vrlo znalački, ukazujući nam na višeslojne podudarnosti ova dva velika umetnika i ilustrujući svoje istraživanje komparacijom konkretnih stihova. O ovoj povezanosti se prvi put javno piše baš ovde. Takvo malo istraživanje čini ovaj tekst posebno i dodatno inovativnim i svežim.

Na kraju, naravno, nikako ne treba izostaviti pohvalu za izdavačku kuću „HESPERIAedu“, jer je ova trilogija zaista izuzetno značajan poduhvat, ne samo izdavački, već kulturni i naučni, i u tom smislu nije bilo lepšeg načina da se zatvori krug velikog jubileja od predstavljanja zbornika Vero Verius na čuvenom Sajmu knjiga. Ovom trilogijom koja obuhvata sledeće zbornike: VERO VERIUS, PRO FUTURO i EX POST, ova izdavačka kuća je dala nemerljiv doprinos savremenim istraživanjima Milene Pavlović Barilli, okupivši relevante istraživače svih generacija sa ciljem da se velika Milena predstavi mnogostruko i različito, kroz mnogo reči, slika, kroz nova susretanja svetlosti, pod okriljem njene energetske zaostavštine. Važno je pomenuti i to da su sve tri knjige izuzetno kvalitetno vizuelno i tehnički opremljene, kako, uostalom, i priliči projektu u čijem je fokusu Milena. Jedina zamerka jeste što zaista kao autentično zaokruženje nedostaje i moj tekst i moj pogled, ali verujem da će se i to ispraviti, jer sam imao vrlo prijatan, ovtoren i srdačan razgovor sa direktorkom i redaktorkom ove kuće na samom sajmu, čiji je rezultat dogovor kao zaključak da će se naša saradnja tek ostvariti i tome se zaista radujem. Ipak, zamerka nikako nije oštra, jer je taj drugačiji pogled na Milenu kao celinu ipak prisutan, malo u reči, malo u slici, zahvaljujući Čarninom tekstu.

I tako… Milena je opet učinila jedno od svojih divnih, malih čuda. Ne preostaje mi ništa drugo već da verujem da se stvari konačno pokreću u pravom smeru jer cela ova priča puna je znakova koji nam govore da se ipak proces promene otvorio i započeo. Baš onako kako je ona jednom davno i osmislila. Epilog ovih susretanja svetlosti, ispisanih i izgovorenih obećanja i stremljenja očekujemo u bliskoj budućnosti.
Da li će to biti epilog dostojan jednog ovakvog, drugačijeg i velikog početka?
Nestrpljivo očekujem, pre svih drugih, Milenin odgovor.