Traganje za Mileninim kodom severa – video-rad, fotografske i druge beleške
VIDEO-RAD
Skandinavski performansi predstavljaju izuzetno značajnu prekretnicu u mom kreativnom istraživanju i traganju za Milenom u polju performansa kao posebne umetničke forme. Uvođenjem i upotrebom novih vizuelnih sredstava i konkretizacijom Milene kao teme i tretiranjem samo određenih, odabranih fragmenata iz njenog opusa, iz njene celine, osvetlio sam sebi jedan novi put, novi način izražavanja, koji je svakako rezultat procesa jedne male stvaralačke evolucije, potekle iz prvih performanasa u Italiji, jula 2010. U tom smislu, skandinavski performansi predstavlja treću fazu tog ličnog evolutivnog procesa. Ipak, zadržana je jedna linija kontinuiteta kroz upotrebu određenih vizuelno-kostimogragsko-instalacijskih sredstava, čime se održava neraskidiva povezanost sa prethodnim fazama performativnog stvaralaštva. To održavanje kontinuiteta i povezanosti ogledalo se u upotrebi čuvene ljubičaste ešarpe i kostima od crnog tila koje sam uveo još u spotu za pesmu „Sagorećemo mesec“ u filmu „Milena“, i trake od ljubičastog tila sa isečcima sa reprodukcija Mileninih slika.
U serijalu ovih performanasa tretirao sam prvi put na očigledan način fragmente njene vanvremenske poezije, i to dva stiha iz njene poezija na španskom jeziku:
To su stihovi iz iste pesme.
Uveo sam novo vizuelno sredstvo – jasne transparente koje sam držao u rukama. Na ovaj način pružao sam slučajnim prolaznicima i posmatračima priliku da upoznaju fragmente Milenine neprolazne, istovremeno i duboko intimne, ali i osvešćujuće univerzalne mudrosti i pouke satkane od sugestivnih stihova. Stihovi su bili ispisani na engleskom. Ispod svakog stiha potpisano je ime autora, tako da su svi zainteresovani mogli dalje da istražuju o Mileni. Naravno, izabrao sam one stihove koji me istinski dotiču već u prvom krugu poimanja i analize, u kojima pronalazim neke svoje suštinske tačke bola, istine, samosvesti, borbe, konstrukcije i samodestrukcije.
Stih „Pevati kad niko ne sluša, bez žica i glasa.“ izabrao je mene. To je stih koji je dotakao i probudio jednu od mojih najvećih frustracija izazvanih kontinuiranom nemogućnošću da svoju predanost muzici, svoj način vokalnog i autorskog izražavanja nesmetano delim sa širom publikom. Bilo je sasvim jednostavno i bolno – nisam imao drugog izbora osim da taj stih i njegova značenja, zvučanja i odsjaje istražim i dosegnem tretiravši ga u performansu. Na taj način sam se neposredno suočio sa svojom frustracijom i pokušao da je poptuno negiram, isključim i izbrišem iz sebe u samom performativnom činu i tako otpočnem novi, drugačiji krug borbe protiv nevidljivosti muzike koje nosim i gradim u sebi, muzike koji želim da podelim sa drugima. U njoj često i Milenine neprolazne reči dobijaju svoj zvuk, inspirisan njihovim odjekom koji mi se urezao u misli posle prvog čitanja.
Ova poruka je bila okosnica performansa na Kulaberu. Moj rizik spuštanja niz strmu liticu i suočavanje sa mogućnošću tragičnog kraja i bespovratnog pada sa iste u more, sa povezom od ešarpe preko očiju, vezanih ruku i bosih nogu, sa transparentom na grudima, predstavalja svakodnevni rizik slobode stvaranja i buđenja različitog i drugačijeg u savrmenom društvu. Povratak i penjanje uzbrdo liticom metafora je doslednosti u borbi i spremnosti da se ipak suočim sa preprekama koje nameće svakodnevica i visoki zidovi nerazumevanja i nezainteresovanosti. Kadrovi i scene iz performanasa u kojima ležim nepomičan na zemlji ili steni nisu metafora spokoja već onih trenutaka kada me savlada očaj i kada sam blizu odustajanja, blizu konačnog odlaska. Kontakt sa tlom koje je deo prirode može predstavljati lični ritual samožrtvovanja zemlji i njenoj unutrašnjosti.
To svakako jesu možda najvažnija pitanje kojima se bavim u svom stvaralaštvu, za čijim odgovorima još uvek tragam, boreći se stalno sa preprekama na tom putu, kome ne želim da vidim kraj jer sam ga svesno odabrao sam. Uvek kada počinjem novu fazu traganja za odgovorima, ispunjen sam beskrajnom nadom da ću im se makar približiti ako već ne uspem da ih sasvim otkrijem. Završni skandinavski perfromans predstavlja kompleksnu sintezu svih prethodnih, i to ne samo iz tog serijala, ali sa svim posebnostima jednog novog i autentičnog dela. Čitav splet pokreta, figura, kostimografije, rekvizita i scenografije bio je u službi koncepta „odbrane i samoodbrane umetnika“ od društva koje ga svakodnevno diskriminiše.
Crni kišobran predstavlja posebnu vizuelno-semantičku dihotomiju. Krug dvojstava koji u sebi nosi odredio mu je posebno mesto u ovom konkretnom istraživanju Milene. Polaznu tačku za razvoj njegovog doprinosa skandinavskim performansima našao sam u njegovoj osnovnoj vizuelnoj dihotomiji – kišobran može imati podjednako važno i zasebno značenje po sebi i kada je zatvoren i kada je otvoren. Svakako, dihotomija koju sam mu nametnuo i osmislio u konkeretnom slučaju ovog performansa ogleda se u sledećem. Kišobran je istovremeno i metafora i simbol. Predstavlja „oružje“ stvaraoca u procesu odbrane i samoodbrane. Takođe, tom svojom novom pridodatošću, tim svojim novim privremenim značenjem i ulogom, sa svim svojim očiglednim i primarnim karakteristikama da „brani“ od kiše, on, kao središte jednog konkretnog samoismevanja zbog svoje nepodobne prirode da se meri sa pravim oružjem, ukazuje na besmisao postojanja oružja i svih povoda, uzroka, procesa i posledica u koje je kao takvo, svojom destrkuktivnom namenom, duboko involvirano. Zato je čin „pucanja“ (uzastopnog zatvaranja i otvaranja kišobrana čiji zvuk podseća na pucanj) veoma važan u završnom performansu jer svojim izuzetno privlačnim vizuelno-zvučnim efektom stvara sliku naizgled banalnog i bukvalnog trenutka „odbrane i samoodbrane“ umetnika. Izveo sam po tri „pucnja“ na svakoj strani sveta, i to tri puta, menjavši položaj kišobrana. Dakle, ukupno 36 pucnjeva. Kao 36 Mileninih godina. To je, takođe, bila i svojevrsna počasna paljba. Za njen davni odlazak na drugu stranu. Za kraj te faze mog traganja. Za kraj serijala skandinavskih performanasa. Poslednji zvuk te neobične paljbe nestao je u konačnom zatvaranju kišobrana. Bio je to znak za kraj tog puta. Njen severni kod je pronađen. Ostaje vreme posle tog fragmenta traganja u kome ću pokušavati da otkrijem i razaznam šta taj kod sve sadrži. Sa osećanjem narastajućeg nestrpljenja i sa zamišljanjem sledeće tačke u kojoj će se ovo putovanje nastaviti, krenuo sam ka moru sa podignutim, sklopljenim kišobran. Držao sam ga čvrsto, ali sam vetru prepustio da ga usmeri po svojoj volji i pokaže kuda dalje treba ići. To je u stvari njena odluka, njena zamisao. Znao sam tada vrlo dobro i jasno da njene tragove raznosi i krije severni vetar. I sada to dobro znam. Naučila me je da naslutim. Ona je uvek u vetru. Vodi me i prati gde god pođem da je tražim.
Po mom mišljenju najzreliji video do sada. Vidi se progresija u istraživanju. Putevi se prepliću i stvaraju nove početke i nove puteve. Magija nosi one koji to zaslužuju!