U nedelju, 26.08.2012. godine, u okviru manifestacije “Kikindsko kulturno leto” koju organizuje Turistička organizacija Kikinde, održan je događaj posvećen savremenim umetničkim tendencijama u istraživanju Milene Pavlović Barilli.

Veče je otpočelo projekcijom filma “Milena” autorke Čarne Radoičić, koji će sigurno postati putokaz ovog i budućeg vremena za nove puteve istraživanja i otkrivanja Mileninog sveta u novim aspektima, kao polazna tačka trajanja i snage njene svetlosti u budućnosti, kroz stvaraoce i sve one koji se bave Milenom kao značajnom temom. Nakon projekcije usledio je moj video – muzički trilogijski performans u izvođenju naše kreativne grupe koja se već i formalno može zvati i predstavljati “Milena & The Invisibles”.

Ovu multimedijalnu trilogiju nazvao sam “Traganje za Milenom” jer to i jeste suština mog istraživanja – traganje i otkrivanje Mileninog univerzuma kroz različite umetničke forme. Naravno, u tom prilično neizvesnom i izuzetno uzbudljivom procesu, otkrivajući nove povezanosti sa Milenom i važnost nje kao stalne inspiracije u sopstvenom stvaralaštvu, otkrivam nove delove sebe, puštam ih da se otvore prema svetu, da se ispolje i vrate meni, oformljeni i osveženi, da kopaju nove dubine koje ću na ovom neobičnom putovanju dalje otkrivati sebi i drugima, onima koji su zainteresovani za sve to što želim da podelim. Naravno, u duhu Mileninog kompleksnog dualizma postojanja, zatim posthumnog zanemarivanja i sakrivanja, i novog otkrivanja i trajanja, i moj video – muzički perfomans zamišljen je kao jedna dvojna trilogija, kao preplitanje živog izvođenja muzike i projekcije video radova. Pred publikom su se smenjivale tri pesme i tri video rada. Kostandin Dimitrijević na gitari, kao koautor aranžmana,  i ja kao vokal i autor muzike, izveli smo prvi put u javnosti tri nove pesme koje oživljavaju i afirmišu Mileninu vanvremensku poeziju. Video radovi koje sam predstavio prikazaju moje neobično, autentično putovanje i traganje za već pomenutim otkrivanjem Milene i naše duhovno – energetske povezanosti u italijanskom, skandinavskom i srpskom kontekstu današnjice. Oni su na neki način imali i priličan retrospektivni karkater mog dosadašnjeg stvarlaštva posvećenog afirmaciji Milene sa fokusom na sintezu performansa i video rada.

Veče smo zaokružili vrativši se na sada već dobro poznati novi početak koji svakako najbolje i najtačnije sumira Čarninu i moju dosadašnju saradnju po pitanju savremene umetničke afirmacije Milene, spotom za pesmu “Sagorećmo mesec/Bruceremo la  luna”, naslovnom numerom iz filma.

Domaćini iz Turističke organizacije Kikinde su nas sjajno ugostili i omogućili nam da se osećamo prijatno i dobrodošlo, s obzirom na to da su “Milena & The Invisibles” prvi put nastupali u Kikindi. Iako je bilo predviđeno da se događaj odigra na letnjoj sceni u vrlo inspirativnom, skoro magičnom ambijentu dvorišta čuvene “Kurije”, uz nadgledanje iz prikrajka možda i najznačajnije atrakcije ovog grada, mamuta Kike, vreme koje se posle naše veoma uspešne tonske probe polako, ali izvesno preobraćalo u nevreme, bili smo prinuđeni da naš događaj premestimo u unutrašnjost ove znamenite zgrade, u svečano salu Narodnog muzeja. Sala je bila i više nego prikladna za predstavljanje Milene jer je odisala nekom elegantom i građanskom starinom prve polovine prošlog veka, baš dobom njenog života, sa kamernom atmosferom koja je vrlo lako brisala distancu između publike i onoga što smo želeli da podelimo sa njima, ali je ipak i ostavljala dovoljno prostora da nam se ne sudaraju misli. Jedino što je ostalo kao mala osveta promenljivog letnjeg vremena jeste nemogućnost da se ozvučenje prenese sa letnje scene u svečanu salu, te smo pesme izvodili bez njega. Srećom, svečana sala je dovoljno akustična, te je takvo izvođenje ipak imalo smisla, a naša interpretacija je vrlo malo izgubila na kvalitetu, čak je možda u nekim aspektima i dobila nove, zanimljive nijanse.

Publika je bila strpljiva da do kraja isprati ovaj dvočasovni događaj i, čini mi se, zadovoljna, makar po aplauzima koje smo dobijali posle svake pesme, i onog konačnog koji je označio kraj naše prve posete ovom zanimljivom vojvođanskom gradu. Sada smo uspostavili prvi kontakt, nadamo se da ćemo se još vraćati tamo. Imamo još toliko toga da podelimo. Takođe, želeo bih do pomenem da je publika koja prisustvovala ovoj jedinstvenoj večeri u najvećoj meri bila odabrana, dovoljno pripremljena i zainteresovana za ovakav sadržaj, te je potpuno svesno došla i, nadam se, bar malo prepustila Mileninoj neprolaznoj svetlosti i otišla u noć sa jednim vrednim iskustvom više.

 “…e tra mano e mano c’e’ una distanza incalcolabile… i među rukom i rukom postoji daljina neizmeriva…”

Kada se sve stišalo, dok smo se pripremali za povratak u Beograd, nešto malo pre ponoći, nisam mogao da odolim noćnom, pomalo mističnom ambijentu dvorišta “Kurije”, a da ne izvedem jednu malu, noćnu performans – minijaturu. Kao jedna sasvim drugačija zastava, nekoliko minuta se iz moje ruke vijorio ljubičasti til, jedan od prepoznatljivih simbolja mojih italijanskih performanasa, kao znak da je vreme da se putovanje nastavi, kao vesnik novog traganja koje se uskoro nastavlja tamo gde smo i počeli naš neobičan put, u njenoj Italiji. Biće to putovanje sa visoko dignutim zastavama njene i naše boje, dovoljno providne da ukloni granice i zidove među nama i onima koje ćemo na tom putovanju sresti, dovoljno nežne da nas zbliži u međusobnom prepoznavanju pod okriljem njene neprolazne svetlosti. Ipak, to je samo još jedan od njenih davnih, lepih i skrivenih nauma, koje je namenila nama da ih otkrijemo svetu i privolimo ga da nas primi u sebe raširenih ruku, da nju konačno prepozna i prizna.

 Ponoćna performans – minijatura

Kikindski mamut ostao je u tami svog magičnog ambijenta, u svojoj osami do novog jutra, a mi smo krenuli nazad, kako bismo što pre otišli dalje, kako bismo što pre nastavili putovanje. Dok smo za sobom ostavljali i poslednje zvuke noćne tišine jednog grada, svoju poslednju misao na izmaku tog rastanka sa njim nakon našeg prvog susreta, poslao sam u jedan drugi, daleki grad. Njujork. Bila je to misao zahvalnosti našem prijatelju od koga je i potekla ideja da pronesemo Mileninu svetlost i kroz njegov rodni grad. Nadam se da će i on tamo prepoznati neki od njenih poslednjih tragova kojima je zaokružila svoje putovanje na ovom svetu, da će ih sačuvati za nas kao malu, vrednu tajnu, dok nas ovo traganje ne odvede i na tu stranu sveta, na kojoj, kažu, ima više nade za nas nevidljive.