Nekada nam je zaista neophodno da zaustavimo konkretno sećanje u protoku vremena i da ga osvešćujemo po fragmentima, po naletima, po proživljenim danima, po urezanim trenucima. Protok je nezaustaviv i kao takav svojim neminovnim kontinuitetom oblikuje i brusi taj proces osvešćavanja gradeći svakim danom veću distancu od te nevidljive tačke, fiksirane u prošlosti, obojene njenom neprolaznom svetlošću večnog putovanja i traganja. Ipak, ta tačka, iako nevidljiva, i dalje je jasna i živa. Postala je još jedno vredno sećanje koje svojom snagom ne jenjava i ne nestaje iz mojih misli. Povremeno zaćuti i pusti druga sećanja da mi lebde u trenutku sadašnjem. Prošlo je dve godine, dva potpuno drugačija leta, od rastanka pod vremešnim čempresima koji su skupili sve suze, sve tuge i sve tišine grobova koje dvore i prekrivaju sopstvenim senkama. I njen pepeo samuje u tami, pod senkom jednog od tih čempresa. Pepeo njenog sagorelog meseca. Davno sam prestao da obilazim groblja. Svi moji dragi koji su već na drugoj strani ugradili su neki svoj delić večnog čekanja u moje čekanje na ovoj strani. Tako su uvek uz mene. Ne moram da ih tražim po grobljima. Dušu ne možeš zarobiti. Ipak, u Mileninom davno skrojenom naumu za moje putovanje kroz njenu Italiju tačka završetka jeste njen grob. I kao i svih proteklih godina, dok sam pratio njene tragove po trgovima i dokovima zemlje koja je postala moj drugi dom, makar u srcu, otišao sam tamo gde me je ona čekala da zatvorimo taj italijanski krug. Šest godina se vrteo. I ja u njemu. Pokušavao sam da sagradim sliku celine od delova koje sam otkrivao na tom magičnom putovanju, od tragova koje je ona ostavljala smišljeno po najzanimljivijim uglovima Parme, Verone, Venecije, Milana, Bergama, Firence  i drugih divnih gradova na mapi njene Italije. Ipak, krug smo zatovrili u večnom gradu. Mozaik se polako sklapa. I to je još jedan proces koji se oblikuje u protoku. U Rim je prvi put otišla kao tromesečna beba. Kasnije je često boravila u njemu, mnogo stvarala i izlagala i prepuštala se inspiraciji koju joj je nametala na svakom koraku slavna i duga istorija. Danas tamo, u večnom gradu, na najlepšem groblju, u jednom kutku, u porodičnoj grobnici, uz oca i majku, u beživotnom spokoju koji se nikad ne završava, njen pepeo ogreza u bezvremenu. Morao sam da odem tamo i zatvorim krug otkrivanja njene Italije. Milena je odlučila da je to pravo mesto, da je to bio pravi trenutak. Ko sam ja da u to posumnjam.

Taj dan je bio veoma topao. To su ona čuvena italijanska leta iako je još uvek bilo proleće. Ali na njih sam se već navikao i naučio da uživam u nadmoćnom suncu. Jun se u svojim prvim danima već odlučno zaletao u leto ne hajući za kalendarske konvencije. Tog prepodneva konačno sam otišao da obiđem nešto što sam dugo iščekivao kada god sam razmišljao o poseti Rimu – Foro Romano/Forum Romanum. Svakako, to je bilo savršeno mesto za performans, iako ne po mišljenju čuvara koji je moj performans prekinuo sa pretnjom da će me izbaciti. Izgleda da je zabranjeno nositi kostim od tila sa reprodukcijama Mileninih autoportreta. Međutim, kada sam se udaljio od čuvara, nastavio sam ilegalno sa performansom. Milenu ne može zaustaviti neki nevažni čuvar koji nije dorastao značaju mesta koje “čuva” od nas “bezobraznih” umetnika. Performans je bio uspešan. Sinteza energija prostora čuvenog trga (koji pobeđuje ljude i vreme više od dve i po hiljade godina) i Milenine svetlosti, kao i moje energije, sudar i preklapanje vremena prošlog i budućeg, sve to učinilo je performans nezaboravnim iskustvom u mom stvaralaštvu. Prethodnih dana izvodio sam performans na različitim mestima koja su mi otvarala svoje tajne Nevidljivih koji su baš tamo prosipali svoja sećanja na nezaboravne rimske trenutke. Bila su to mesta na kojima mi se jasno ukazivala slika Mileninog prisustva u dimenziji njene stvarnosti u ne tako dalekoj prošlosti. Serijal performanasa Gde je Milena?/Dov’e’ Milena? – zatvaranje kruga, otpočeo sam u ulici Via Margutta, u kojoj je Milena imala svoj atelje, koji je bio u divnom i inspirativnom dvorištu sa još nekoliko ateljea i umetničkih studija. I danas na tom broju, 53 B, stvaraju neki novi umetnici u prostoru koji su im ostavili Milena i njeni savremenici. Svakako, njen najistaknutiji komšija, makar po istoričarima umetnosti, bio je tada veliki italijanski slikar i njen stariji kolega, Đino Severini (Gino Severini). Njegov atelje je danas legat i čuva sećanje na njegovo stvaralštvo. Bilo je lako zamisliti Milenu u tom okruženju, kako hoda tom ulicom ispod mostova procvetalih glicinija i drugih dekorativnih puzavica koje decenijama obogaćuju i izgled ali i miris ulice. Zgrade su uglavnom dvospratne, s kraja XIX i s početka XX veka, crvenih i žutih fasada sa zelenim žaluzinama. Ta ulica koja izgleda kao skriveni kutak spokoja za one koji u njoj žive u stvari izlazi na jedan od najvećih trgova u Rimu – Narodni trg (Piazza del Popolo), koji nadgleda u svoj svojoj skoro nedostižnoj moći obelisk u samom centru kružnog trga. Sledeća tačka susretanja svetlosti stvaranja desila se na mostu Santanđelo (Ponte Sant’Angelo), svakako najraskošnijem i najpoznatijem mostu u Rimu koji izlazi na istoimenu tvrđavu (ili iz nje izlazi u zavisnosti s koje strane se most prelazi). Mostovi su uvek posebna inspiracija za mene. Nose posebnu energiju zbog svojih brojnih dihotomija od kojih je sazdana priroda jednog mosta. Tu neobičnu privlačnost i opčinjenost mostovima osetio sam na jednom od svojih prvih performanasa u julu 2010.godine. To posebno iskustvo stvaranja na mostu Pjetra (Ponte Pietra) u Veroni zauvek me je okrenulo performansu kao umetničkoj formi u kojoj najbolje mogu da spojim i povežem sve svoje pojedinačne kreativne slobode u različitim sferama stvaralaštva koje me zaokupljuju, kojima pripadam celim svojim duhom i koje pripadaju meni. Tada sam potpuno postao svestan snage i moći performansa da me izdigne iz sveta svakodnevice i potpuno poveže sa inspiracijom i njenom svetlošću, što je u ovom slučaju bila Milena. Dok sam bio na čuvenom rimskom mostu, dok sam hodao i dok sam stajao, izmešten iz trenutka stvarnosti, na putovanju koje mi performans omogućava, oslobođen okova koji mi je život namenio, video sam Milenu. Slušao sam njene neprolazne reči i pouke. Lebdeo sam pod njenim mesecom. Bili smo blizu i na istoj strani. Jasno sam osetio koliko je volela Rim. Tibar je plenio ljubičastim odsjajima i nije dopuštao da se sećanje na Milenu utopi u njega nečujno i neopaženo. Još jedna pobeda nad zaboravom.

Sutradan je usledio performans na već pomenutom starorimskom trgu – Forum Romanum – na mestu susretanja i preklapanja velikih energija daleke prošlosti i dolazećih vremena i njegovoj najbližoj okolini koja i predstavlja ostatke te značajne kultruno-istorijske celine, među ruševinama i ostacima hramova i arhitektonsko-urbanističkim svedočanstvima života i sveta “starih” Rimljana. Sećanja na susrete sa svedočanstvima slavne prošlosti jedne civilizacije video sam još kao dečak na Mileninim slikama, čitao davno u njenim pesmama. Tako sam i izgradio fascinaciju stubovima iz tih prastarih vremena – posredstvom Mileninog sveta. Njihov značaj nadilazi njihovu praktičnu namenu, koja nikada i nije bila deo moje fascinacije, već to medijatorsko svojstvo sa onostranim, sa duhovnim, jer su bili skoro nezaobilazni deo hramova i svetilišta, jer se izdižu moćno i sigurno ka nepreglednom nebu, često pomerajući rubove horizonta.

Ipak, kako je vreme odmicalo, promicalo i proticalo, znao sam da me čeka jedan kraj, jedno veliko zatvaranje kruga, jedan zauvek drugačiji rastanak  da bismo bili bliži nekom drugom, novom susretanju pod senkama nekog drugog sveta. Neobično, uznemirujuće uzbuđenje mi je potpuno razdiralo i misli i osećanja. A osećanja su bila izuzetno snažna, ali nejasna, isprepletana, neuhvativa. I vrtlog i kovitlac i svi ostali sinonimi, poznati i manje poznati – sve se to slilo u moje biće u istom trenutku. I drhtao sam i bojao sam se. Nisam želeo da se ovo putovanje okonča, ali sam isto tako znao i jasno osećao makar jedno – da je vreme za zatvaranje. I ona je to znala. Ja sam samo morao da pratim njen plan. A opet, bio sam nekako setno srećan što ću dodirnuti mermer koji je oblikovan njoj u slavu i slova njenog imena na njemu, što ću videti to mesto neprekidnog zatišja i čekanja u koji je zauvek utkan deo onoga što je bila ona na ovom svetu. Možda je to bila neka vrsta morbidne sreće prožete setom i zamagljenim sećanjima na prošli život kada smo se nas dvoje dobro poznavali. Možda. Velelepna ulazna kapija nekatoličkog groblja Testaćo (Testaccio) dočekala nas je prekrivena različitim vrstama ukrasnog rastinja raskošnih mirisa kasnog proleća koji po vrelom junskom danu postaje težak, gust i opijajući. Na obodu ovog groblja sa samog početka XVIII veka, na kome počivaju velikani Kits i Šeli, vekove broji postojano Cestijeva piramida, svojevrsni spomenik kulture i još jedan svedok duge i velike rimske prošlosti, sagrađena kao grobnice još 30 godina pre nove ere. Sve to govori da postoji jedan izuzetno snažan i dug duhovni kontinuitet i brojna susretanja svetlosti i moćnih energija. Milenin pepeo svakako nije slučajno baš u tom prostoru pohranjen. I u vizuelnom smislu, groblje je uređeno u obliku divnog, nenametljivog parka, u kome čovek može da zastane, razmisli i izdvoji se od svakodnevice. Jer kada se prođe kroz kapiju, vreme više nije poznata, niti prepoznatljiva kategorija. Vreme ne postoji ili je potpuno nevažno. A opet, protok se oseća kroz život čempresa, cveća, puzavica i posetilaca. Sve vrvi od nekog pritajenog života negde između neprimetnog kretanja i potpunog nepokreta i njegovog suživota sa smrću i sećanjima na prošlost, na lične istorije. Kao i kada sam pet godina ranije od tog trenutka, na samom početku traganja za Mileninim fragmentima u italijanskom kontekstu, tražio nestrpljivo i sa velikim uzbuđenjem, zbog važnog otkrića do koga sam došao, tablu sa Mileninim imenom u jednoj ulici u Parmi, tako sam i ulaskom na groblje, pomalo nervozno, sa olujom u mislima i osećanjima, širom iskolačenih očiju i fokusiranog pogleda koji pretražuje podrobno prostor koji mu se otvara, koračao stazom koja je vodila između aleja i drvoreda. Već sam ranije pogledao mapu groblja i otprilike sam znao kuda treba ići – samo desno od kapije, na samom kraju groblja, u takozvanoj trećoj zoni, ispred kapele. Koračao sam ubrzano, ali nesigurno, iako nisam imao razloga da oklevam. Sve to vreme navirale su slike mog višegodišnjeg traganja. Sećanja su nadolazila stihijski, bez nekog reda. Sećao sam se performanasa koje sam izvodio po trgovima, mostovima, dokovima i skrivenim magičnim mestima u preko trideset italijanskih gradova. Sećao sam se tog snažnog osećanja pripadnosti prostorima koje ona osvajala svojom neponovljivošću i snagom stvaranja koje samo večnost može u sebe potpuno da primi. Svih tih dana traganja za njenim fragmentima u sebi, u prostorima koje sam upoznavao i zavoleo na prvi susret, u unutrašnjim prostorima sopstva koji su mi se otvorili u procesima novih samospoznaja, ona je bila i moj vodič, ali i pratilac. Ponovo koncept dvojnosti koji se ogleda u celini. Sećao sam se svih krupnih i sitnih slika i osećaja, titraja i vibracija koji su me savladavali na tom višegodišnjem putovanju po njenoj Italiji, na nesvakidašnjim susretanjima svetlosti. Čitav jedan svet koji sam gradio ponovo se nasumice sklapao u mojim mislima u tih nekoliko minuta dok nisam stigao do njenog groba. A onda me je u toj samoj tački završetka, kraj njihove porodične grobnice, obuzeo nekakav iznenadni spokoj. Mir je vladao mirisima i zvukovima ptica i insekata. Sve je postalo jasno. Krug se zatvorio. Nisam odneo cveće. To bi bilo suviše predvidivo i neinventivno. U ruže koje su posađene na grobu upleo sam malu uspomenu sa mojih performanasa posvećenih njoj – komadić čuvene ljubičaste ešarpe koja je bila suština vizuelnog identiteta i simbol kontinuiteta tog jedinstvenog putovanja, simbol susretanja mog i Mileninog sveta, simbol istrajnosti i borbe nas Nevidljivih. Komadić ljubičastog platna uvezan je tankom crnom satenskom trakom i papirićem na kome je ispisan mesec na srpskom, a luna na italijanskom. Njena srebrna dihotomija. Poklon sam izvadio iz drvenog kovčežića koji je mnogo puta oslobađao njene neprolazne stihove koje smo mi Nevidljivi potom pevali. I ovoga puta sam zapevao, tiho i sneno. Samo da me ona čuje. Njeni stihovi su u novom obliku u neobičnom činu i susretu vraćeni stvaraocu na čuvanje u večnosti. Iz drvenog kovčežića zavijorila se ljubičasta ešarpa koju je po mermeru raznosio nežno, kao da ga mazi, popdnevni junski vetar. Sve je zastalo na trenutak. I vreme i pesma i reči. Ćutanje nas je još više približilo. Šapnula mi je da je ovaj rastanak neminovan. Ovo putovanje je doživelo svoj puni krug. Tako mora biti jer smislila je ona za mene novi početak, novi zadatak, novo traganje. Čekaju me druga prostranstva da ih upoznam i zavolim kao što je i ona to jednom davno učinila. Ipak, u jednom sam siguran – deo njene neprolazne svetlosti uvek će ostati u zanosnoj Italiji, njenoj, a sada i mojoj, da me čeka i prigrli pri nekom sledećem povratku. A dotle, putovanje se nastavlja. Bilo je vreme da krenem dalje. Koračao sam polako i nesigurno ka izlazu. Posle nekoliko koraka još jednom sam se okrenuo da je pozdravim. Odjednom su mi suze vidik i pogled prekrile izmaglicom. To mi je ona potvrdila da će sve biti u redu. Samo treba stvarati. Nema nepotrebnog zastajkivanja. Budućnost će već početi da postoji kada budem izašao kroz kapiju groblja u svet živih i onih koji tako misle o sebi.