Dok se letnja noć nespretno spuštala na grad, saplitavši se o vrhove tornjeva, zvonika, crkava i viševekovnih vila, tišinu jednog neobičnog trga, pustog i celog od kamena i mermera, nenametljivo je prekidalo šuštanje ljubičastog tila pod njenim slikama, pod njenim licima, očima, pod njenom melanholijom. Kao veo koji nas vodi na drugu stranu, ljubičasti til ostavljao je neizbrisivi trag pod mojim prstima, mešao se sa znojem mojih ruku koje su drhtale od velikog uzbuđenja i nejasnog straha od nepoznatog, ali i od straha da baš na tom mestu, u tom gradu, te julske noći našeg prvog susreta, ne otkrijem neku njenu tajnu koju je davnih dana ostavila u gradu svojih italijanskih korena. Tu noć nikada neću zaboraviti. Od tada je prošlo više od četiri godine. Milena je tada, posle mnogo proteklog vremena i vode nestalne parmske reke, ponovo prošetala ulicama, trgovima i mostovima Parme. Bio je to moj prvi veliki performans. Milena me je vodila sigurno ulicama koje je dobro poznavala, ali im nikada nije pripadala, niti su je one ikada prigrlile u potpunosti. U tom čarobnom gradu, punom nekih bezazlenih, ali privlačnih tajni, Milena je bila samo usputni gost, namerni prolaznik u predasima između svojih velikih putovanja i ciljanih destinacija. Ipak, ostavila je svoj trag, danas nedovoljno jasan, prilično sakriven pod prašinom prepričavanih sećanja predaka današnjih članova porodice Barilli koji i dalje žive u Parmi. Sakrila se negde silueta njene senke u toj žutoj, stogodišnjoj vili, sa druge strane reke. Danas ta kuća više ne pripada Barilijevima, Bruno ju je davno prodao jer je stajala na putu njegovim lutanjima. Ipak, širom velikog zida, koji gleda u Verdijev most, u proleće svoje cvetove oslobađa vremešna, raskošna ljubičasta glicinija.

Posle te julske noći, još tri puta sam se susreo sa Parmom, i samo sam u jedno postao siguran. Milena je svoj neobični trag utkala u boju i miris te vremešne glicinije. Svi ostali tragovi koje sam u tom gradu pokušao da otkrijem i pratim i dalje me nisu odveli do istinske Milenine prisutnosti u parmskoj sadašnjosti. Zato me radoznali, istraživački nemir nikada ne napušta kada odlazim iz Parme. Moram se vratiti. Milena se mora vratiti da pronađe svoje fragmente koje je u svojim usputnim svraćanjima rasula po uglovima u koje tek treba zaći. Ali do nekog novog povratka proteći će još mnogo dana lutanja i traganja za odgovorom. Sada želim da se vratim na početak svoje priče o Parmi.

Nisam siguran ni da li ću posle četiri godine uspeti da nešto vredno i jasno napišem o tome, ali o tome ne odlučujem ja, već ona. Oktobar je počeo. Jesen nas uvlači u svoju čežnjivu igru obamrlog spokoja koristeći se trikovima miholjskog leta. Noćas mi je šapnula da je vreme. I evo me danas kako pišem o prvom susretu sa neobičnim gradom jedne od njenih čuvenih dihotomija – istovremenog pripadanja i nepripadanja.

Inspirišuća opuštenost jednog majskog popodneva stvorila je posebnu atmosferu u stanu u kome sam tada živeo, a u kome sam inače lako i puno stvarao. Stvorila je atmosferu u kojoj se moj kreativni krug zavrteo neizmerivom brzinom, prizvao Mileninu svetlost i ustermio se novi početak. Naše svetlosti su se ponovo, ali presudno, susrele tog popodneva i više se nikad nisu mimoišle. Na moju beskrajnu sreću. Toga dana nastao je koncept mog prvog velikog projekta. Njena Italija nas je čekala spremno i otvorenog srca. Čekala je njen drugačiji povratak. Čekala je da postane neraskidivi deo njenog novog trajanja koje je tada bilo na samom začetku. Dok sam nizao gradove koje ćemo posetiti, Parma je iskrsla kao prosvetljenje. Sa njenim iskrsavajem rodila se ideja o mom kreativnom pokušaju otkrivanja postojanja i značenja Milenine posebne percepcije Italije. S obzirom na to da sam se tada fokusirao na ona mesta koja su prilično blizu naše italijanske baze, divnog grada u regiji Veneto – Vićence, Parma je ipak nešto udaljenija od te baze, samim tim i primamljivija. Ipak, bio je to grad u kome sam planirao svoj prvi performans. Sećam se dobro tog trenutka kada me je obasjala ideja o odlasku u taj grad i realizaciji završnog performansa baš tamo. Osećanje koje me je obuzelo bilo je više od uobičajenog ushićenja. Znao sam da me čeka nešto važno i veliko. Čeka me iskustvo koje će zauvek promeniti pravac mog dotadašnjeg stvaralaštva pod Mileninim okriljem.

Odmah sam počeo da istražujem o samom gradu tragavši za mestima sa onim magičnim preduslovom za perfrormans. Osmislio sam odmah i sam koncept parmskog performansa – napraviću transparent koji će predstaviti Milenu kao deo parmske kulturne baštine i koji će skrenuti pažnju slučajnim posmatračima i prolaznicima, nosiću ga na svojim grudima i leđima, u rukama ću imati svoju prvu pokretnu instalaciju (tri njene reprodukcije na ljubičastom tilu koji prekriva stativ za kameru), i šetaću ulicama i trgovima starog jezgra tog grada. U mojim mislima prvo susretanje svetlosti u italijanskom kontekstu tog popodneva je već otpočelo svoj uzbudljivi put koji i danas traje i račva se u neslućenim pravcima.

Jul. Četiti godine ranije. Bili smo već nedelju dana u Italiji, ali sam veliki performans i posetu Parmi ostavio za kraj, ne samo zato što je to trebalo da bude velika završnica mog prvog italijanskog performativnog serijala, već zato što sam se pomalo pribojavao tog susreta, a s druge strane obuzelo me je veliko uzbuđenje i nestrpljivost. Nekoliko dana pre odlaska u Parmu, moj najbolji prijatelj i ja smo na mapi ispitivali rutu od Vićence do Parme. Ne znam kako se toga nisam ranije setio, valjda zato što nisam mogao da poverujem da je tako nešto moguće u Italiji, kad već nije moguće u njenom rodnom Požarevcu. Ipak, Kosta je imao više hrabrosti i bistrih misli, pa je uzeo navigator i na mapi Parme ukucao njeno ime. Na naše veliko iznenađenje i radost pojavila se ulica sa Mileninim imenom. Ovde, u Srbiji, za to se nije znalo. U Parmi, u kojoj njena svetlost još nije dovoljno prepoznata, ipak je postojala svest da je ona deo njihovog kulturnog nasleđa. Jedna uličica u tom gradu ponela je njeno ime. Poseta Parmi dobila je još jednu nepredviđenu dimenziju. Naša prva stanica biće upravo otkrivanje te ulice gde sam planirao da otpočnem svoj završni performans. To veliko otkriće ispunilo mi je srce nekom neuobičajenom nadom da se promene mogu desiti. Istina, teška borba je tek predstojala.

Bio je petak, 16. jul 2010. godine. Skoro četrdeset stepeni. Ipak u Italiji se tako visoka temperatura lakše podnosi. Ili je ja lakše podnosim. Iz Vićence nam je trebalo skoro dva sata do Parme. Dakle, prva stanica bila nam je uličica koja nosi Milenino ime. Nalazi se u jednom lepo uređenom, novijem stambenom naselju na periferiji Parme, u okviru šetačke zone, unutar samog stambenog bloka. Iako je uličica kratka, trebalo nam je desetak minuta da pronađemo tablu sa imenom. Bila je zaklonjena lišćem raskošnog drveta pored koga je stajala. Ni danas ne umem najbolje da objasnim i verbalizujem tu neobičnu eksploziju osećanja i misli kad smo konačno pronašli tablu. Posle nekoliko minuta presabiranja, jer za mene je to bilo veliko otkriće, postavio sam na svoje grudi i leđa transparente i otpočeo svoj prvi veliki performans.

Naša druga parmska stanica bila ulica u kojoj se nalaze nekadašnja i sadašnja kuća Barilijevih. Adresu sadašnje kuće dobio sam od direktora galerije u Požarevcu. Strada delle Fonderie 3. To je jedna, ne toliko duga i prostrana ulica, ali vrlo prijatna i mirna, smeštena između dva mosta, tik uz obalu reke koja leti obavezno presuši. Pripada samom početku drugog kraja grada koga razdvaja ta nestalna rečica. Taj kvart zove se Oltretorente (Oltretorrente). Ulica izlazi sa jedne svoje strane na most “Verdi”, a s druge strane na glavnu kapiju jednog od najvećih bogatstava tog grada, Vojvodski park (Parco ducale). Međutim, tada nisam znao da na toj adresi nije ona vila u kojoj je živeo Bruno, u koju je Milena svraćala. Ta čuvena vila koju je Milenin deda Čekrope davno sagradio jeste žuta kuća na samom početku te ulice, na broju jedan. Na nju se naslanja deo stambene zgrade crvene fasade i zelenih žaluzina, u tom trenutku u toku restauracije, dom današnjih Barilijevih, na adresi koju sam dobio. Preko puta crvene kuće izveo sam kratku performans-minijaturu. Osećao izuzetno nelagodno, iako svojim činom nisam remetio niti ugrožavao ničiji privatni prostor, jer je ulica javno mesto. Međutim, nije to bio osnovni razlog intenzivne neprijatnosti koja me je obuzela u trenutku performansa, već predosećaj, pa onda osećaj, da Milena tu ne pripada, da je nema dovoljno ili da je jedva prisutna u energiji i sećanjima koja se čuvaju danas u “crvenoj kući”. Osetio sam kovitlac male nepravde prema takvoj veličini kao što je Milena, koju, verujem, nenamerno čine neki njeni današnji rođaci. Neznanje i mnogo nerazotkrivenih fragmenata njene celine prinudilo ih je da je ne poznaju i ne slave dovoljno.

Nažalost, nismo mogli da posetimo Vojvodski park jer se te večeri u njemu održavao neki koncert, pa je park bio zatvoren za javnost od ranih popodnevnih časova. Znatiželja da osetim i osmotrim inspirativni ambijent parka nije me ostavljala na miru sve do naredne posete Parmi. Bila je to ona vrsta uporne radoznalosti koju je kontinuirano potkrepljivala intuicija. Kada sam sledeće godine prvi put posetio park, shvatio sam da me intuicija nije prevarila.

Sumrak je najavljivao svoj dolazak blagim i postepenim prigušivanjem dnevne svetlosti. Požurili smo preko Verdijevog mosta na drugu (ili prvu) stranu grada, u samo gradsko jezgro. Osećalo se u toplom, vlažnom vazduhu viševekovno trajanje, miris primamljive memle, miris duge istorije i prošlosti čija svedočanstva još žive. Trg na kome se nalazi glavna gradska katedrala sa izuzetno zanimljivom krstionicom ostavio je poseban utisak na mene svojim spokojem i zaustavljenošću u prošlosti. Pomislio sam: “Milena je tu.” I bio sam srećan zbog te male, važne spoznaje.

Međutim, završnicu svog prvog serijala performanasa nisam otpočeo na tom trgu, već u nekoj od ulica niže, koje su vodile na glavni gradski trg – Trg republike. Naravno, pre samog početka, imao sam ogromnu tremu i osećaj nelagodnosti da svoju duboku potrebu delim sa slučajnim prolaznicima jednog grada u kome se nalazim prvi put. Ipak, značaj afirmacije Milene bio je važniji od svih mojih trenutnih unutrašnjih previranja, strahova i bitaka sa novim nepoznanicama. Sa transparentima na grudima i leđima, sa instalacijom u ruci, krenuo sam u nepoznato. Ideja je bila da se prošetam centralnim ulicama i da se zaustavim na glavnom gradskom trgu gde bih bio dostupan svim zainteresovanim prolaznicima da podelim informaciju o Mileni. Takođe, kao i u celom serijalu, deo performansa bilo je i fotografisanje instalacije u italijanskom ambijentu. Sama šetnja do trga trajala je nekih desetak minuta. Ubrzo sam se navikao i na radoznale poglede prolaznika, ali i na one malobrojne koji su se trudili da me ne primete, da ne primete Milenu i neobičnu, malu promenu koju svojim iznenadnim pojavljivanjem “niotkuda” unosi u jedan julski petak pod sumrakom, preobražava svakodnevicu u jedno sasvim novo iskustvo u prolazu. Iako smo bili krhki i lomljivi u tim trenucima, Milena i ja, sitni, skriveni, prezrivi polupogledi, istina zaista malobrojni, nisu nas slomili. Dali su nam drugačiji vetar u leđa. Vetar promena je razgrnuo sumrak nad Parmom. Milena je stigla. Ponovo je tu. Možda nije nikada sasvim ni otišla. Možda. Zato sam pošao tamo da je tražim. Zametnuti su njeni tragovi, ljubičasti fragmenti, u gradu njenog italijanskog porekla. Jednog dana ću ih naći. Jedan susret sa njenom Parmom, prvi susret, svakako nije bio dovoljan da neke od tih tragova otkrijem. Samo sam probudio uspavani nemir, podigao prašinu sa njenih tajnih staza koje ću tek pronaći u nekom od sledećih susreta.

Stigao sam na glavni trg. Kafei i barovi su bili puni. Ljudi su radoznalo gledali, komentarisali, fotografisali, ali su malobrojni bili oni koji su zaista prišli i pročitali ono što je pisalo na transparentima. Dok sam stajao na trgu kao živa statua, dok sam fotografisao instalaciju, straha, treme i neprijatnosti više nije bilo. Bio sam ispunjen nekim čudnim zadovoljstvom, možda dotad nepoznatim ushićenjem. Milena je opet prošetala Parmom. Ostavila je novi, neizbrisivi trag. Dobio sam jednu malu bitku protiv zaborava. Veče je već uveliko davalo poseban sjaj noćnoj rasveti na glavnom trgu, a nama je bilo vreme da se vratimo u našu italijansku bazu. Želeo sam da doživim i noć u tom neobičnom gradu, ali tu sam želju ostavio za neku drugu priliku, za neko drugo susretanje svetlosti. Noćna susretanja imaju drugačiju boju, dublje značenje. Noću se dihotomije umnožvaju neizmerivom brzinom. Srešćemo se jednom u noći. Tada će njene boje otkriti svoje tajne nijanse. Tada će Parma cela stati pod njeno okrilje. Sa tim snom u mislima vraćao sam se u Vićencu. Mesec nam nije osvetljavao put. Ne verujem da se sakrio. Sagoreli smo ga. To je bio jedini način da zaokružimo naš susret. Vozili smo se u noći, zamišljeni i sneni, prekriveni prašinom pepela meseca kojeg smo sagoreli. I dalje mi se u kosi krije poneka trunka da me podseća na to da traganje još uvek traje, da se putovanje nastavlja. Milena je i ovde i tamo. Tamo ću opet jednom otići da je tražim. Ipak, potrebno je još mnogo neobičnih i nezaboravnih susreta da bi mi se konačno prikazala ona Parma u koju je ona jednom davno utkala deo svoje drugosti. Možda mi se to i ne desi na ovom svetu, ali ja neću odustati. Suština življenja je u neprekidnosti traganja. Suština stvaranja je u procesu. Ona me je tome naučila. Sve su to fragmenti njene davne zamisli. Jedan od njih se krije u Parmi. Sledeći put ću mu biti bliže. Možda se i sretnemo. Kad ljubičaste glicinije počnu da šire svoje boje i mirise na zidu žute vile na drugoj strani reke, krenuću opet na put. Možda se tamo sretnemo.