Gde je Milena? – sedamdeset godina posle… – video, fotografske i druge beleške o performansu u SKC-u, 03.04.2015.
Date : 27. 04. 2015.
Video-zapis performansa
Kao i u svom dosadašnjem i dugogodišnjem višemedijskom stvaralaštvu, i u ovom performansu bavio sam se probelmatikom mesta i zastupljenosti Milene Pavlović Barilli u srpskoj, ali i evropskoj i svetskoj kulturnoj baštini. Pitanje “Gde je Milena?” ne prestajem da postavljam kroz sopstveno umetničko istraživanje dok tragam za odgovorom u različitim geografsko-kulturološkim prostorima i kontekstima. Ovaj performans je otvorio moje samostalno obeležavanje ovog velikog jubileja – 70 godina od smrti Milene Barilli. O skrajnutosti ove velike umetnica svetskih dometa i uspeha govori i činjenica da ne postoji značajnije, plansko institucionalno obeležavanje ovog važnog jubileja u toku cele godine, iako je sasvim jasno da je Milena to više nego zaslužila.
U ovom performansu koristio sam sva sredstva koja su mi bila raspoloživa i kroz koje istražujem već godinama na ovu važnu temu. Koristio sam instalacije, nove, ali i one već korišćene u ranijim performansima (zbog velikog značaja koji pridaje kontinuitetu i povezanosti u sopstvenom stvaralaštvu), kostim, video-rad i svoj vokal i svoje muzičko stvaralaštvo kako bih još jednom skrenuo pažnju na blago koje krije Milenino jedisntveno, sugestivno poetsko psimo, koje se vešto prepliće sa njenim likovnim jezikom i stvaralaštvom. Reminescencija, pogiravanje dihotomijama, melanholija u suretu njenog i našeg vremena, ali i odlučnost u nastavku borbe za Milenino novo trajanje u budućem vremenu, suštinski obeležavaju ovaj performans.
Stavljavši se u neobične odnose dublje semantičke vrednosti sa instalacijama i videom, pokušao sam ponovo da preispitam u stvari odnos prema sebi kao umetniku, odnos prema Mileni kao presudoj inspiriaciji i odnos prema nezainteresovanom i ignorantskom društvu koje guši umetnost i dovodi umetnika često do ivice egzistencije i do povlačenja u nevidljivost stvaranja. Posebno sam se poigravao dihotomijom skrivanje – otkrivanje, koristeći crne velove od tila, koji su i simbol transponovanja performera na “dugu stranu”, ali i simbol prisustva smrti i Milenine energije onostranog. Takođe, upotreba dvojnog značenja tila i vela predstavlja i drugoplansku, dodatu semantičku vrednost kroz nenametljivo, stilizovano prizivanje lokalnih antropoloških i mitiloških segmenata koji se tiču određenih običaja i verovanja na temu smrti i onostranog, čemu smo i Milena i ja u toku svog detinjstva bili izloženi u rodnom gradu, Požarevcu. Veo je inače i jedan od veoma prisutnih motiva u Mileninom stvaralaštvu, ali je ovde takođe sredstvo za kritiku i razotkrivanje višedecenijske odgovornosti mnogih za pokušaje prekrajanja Mileninog odlaska sa ovog sveta koje će uvek za nas ostati velika nepoznanica.
Ovaj performans je i intimna i univerzalna priča o neobičnoj borbi za slobodu stvaranja i opstanak umetnosti, za neprepuštanje velike Milene zaboravu, satkana od brojnih dihotomija i preplitanja na raznim nivoima, sa snažnom vizuelnom porukom kroz dijalog autora i sa Mileninom zaostavštinom, ali i sa samim sobom kao delom njenog davnog nauma. Ponvaljanjem početnog pitanja, pokušavam da se ogledam u sebi i u svetu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tragajući za odgovorom, plutajući sve vreme u međuprostoru, na samoj granici ove i one strane stvarnosti u pokušaju da za Milenu i njenu umetnost kreiram bolje mesto i bolje vreme.
Prvi put sam u svoj performativnu praksu uveo dirketan dijalog sa samim sobom. Performans koji se prikazivao u video- zapisu, zapravo je odrađivao tok performansa koji sam izvodio uživo na sceni. Ipak, ono što je suštinski odredilo tok i rezultat ovog performansa jeste muzika u izvođenju akustičarskog dua kome pripadam, theINVISIBLES, sa Kostandinom Dimitrijevićem na gitari. Muzika Milenine poezije, njene poruke i ispovesti, uobličene i našim autorskim pečatom, ispunjavale su veliku salu SKC-a do poslednje ćoška, odzvanjavši da je spremna da predvodi borbu protiv zaborava. Dakle, taj autorski muzički opus na Mileninu poeziju izvodili smo u prvom delu performansa, a u drugom delu koji je otpočeo pozivom na otkrivanje ogledala izvodili smo muziku ili njenog vremena ili njenih savremenika ili onu koja je auditivno povezuje sa nekim svojim savremenicama koje danas zahvaljujući svoj velikom umetničkom opusu imaju status legendi i ceo svet ih vrlo dobro zna, poštuje, slavi i istražuje i danas. Zato su se u toku izvođenja tih pesama pojavljila fotografije najveće američke zabaljvačice – glumice i pevačice – Džudi Garland (Judy Garland), najveće meksičke umetnice Fride Kalo (Frida Kahlo) i najznačajnije pevačice francuskih šansona,Edit Pjaf (Edith Piaf). Milena je svojim delima i multidisiplinarnim pristupom stvaralaštvu zaslužila da se nađe među ovim velikim imenima, ali sticajem čudnih i nepravednih okolnosti, njeno ime ne postoji u svetskim udžbenicima istorije umetnosti ili u poetskim antologijama.
Zašto baš izbor ovih pesama?
Prva pesma nosi naziv Noche de ronda i delo je čuvenog meksičkog kantautora i pevača Augustina Lare (Augustin Lara), koji je često bio gost na zabavama u domu Fride Kalo i Dijega Rivere.
Druga pesma je meksička tradicionalna pesma Paloma negra bez koje već decenijama ne može proći nijedno meksičko slavlje. Sigurno je da ona bila na repertoaru slavlja i zabava u Fridinom i Dijegovom domu. Jedna od nezaboravnih verzija ove dramatične pesme svakako je verzija velike Ćavele Vargas, koja se i sama povremeno družila sa Fridom. U toku izvođenja ove pesme na video bimu prikazivo se video-rad koji sam napravio 2011. godine, inspirisan višestrukom povezanošću Milene i Fride, koristeći njihove dvojne autoportrete. U stvari, taj rad prati zanimljivu priču koju sam napisao na ovu temu, a predstavlja susret Milene i Fride na onom svetu, ispričanu posredno putem posmatrača koji sam ja, ali iz (zamišljene) Fridine vizure prvog utiska o Mileni. Ta priča čeko još jedno objavljivanje koja će biti deo posebnog segmenta mog istraživanja sa nazivom FridoMilenizmi. Na kraju, da dodam da su njih dve bile savremenice i da su se kretale u istim ili bliskim umetničkim krugovima u Parizu i Njujorku, te postoji verovatnoća da su se srele, međutim ne postoje bilo kakvi dokazi koji bi to potkrepili.
Treća pesma nozi naziv Smoke Gets In Your Eyes koja je jedan od klasika američke popularne muzike. Nastala je 1933. godine kao tačka u mjuziklu Roberta. Međutim, ubrzo su počeli da je obrađuju veliki izvođači i to traje sve do danas. I Džudi Garland je ovu pesmu imala na svom repertoaru. Milena se mogla susresti sa ovom pesmom u Njujorku, kao i sa velikom Džudi, makar posredno, putem radija ili bioskopskog platna. Postoji pismo u kome Milena piše majci da stalno ide u bioskop jer, pored toga što je uvek imala interesovanja za film, to je bila i najjeftinija razonoda koju je ona sebi na početku svoj boravka tamo mogla da priušti. I upravo te 1939. godine najveći filmski hit bio je “Čarobnjak iz Oza” koji je i proslavio Džudi u glavnoj ulozi male Doroti.
Četvrta pesma nosi naziv La foule i pripada opusu velike francuske šansonjerke Edit Pjaf. U periodu kada je Milena boravila na relaciji Pariz-Rim, Edit je počinjala svoju karijeru, pevavši prvo na ulicama Monmartra, a zatim i u pariskim bistroima i klubovima.
Poslednja pesma u ovom delu performansa je My Heart Belongs to Daddy velikog američkog kompozitora, pre svega mjuzikala, Kola Portera (Cole Porter), nastala 1938. godina i bila veliki hit u periodu Mileninog boravka u Americi.
Običaji koje sam pokušao da stilizujem i performiram tiču se prekrivanja ogledala i namenjivanja mrtvima za pokoj duše. U preplitanju sa nečime što podseća na okultne rituale, ovako upotrebljeni elementi iz običajne tradicje dovedeni su do forme i nivoa performiranog nematerijalnog objekta.
Performans sam izveo na “Večeri performansa” u okviru “Aprilskih susreta” u SKC-u, u Beogradu, 3. aprila ove godine.
Video koji je bio projektovan na platnu snimljen je u studiju BernArt u Beogradu, 30.marta.
