Danas protiče još jedan važan dan iz nezaborava. Pre 75 godina ovaj svet je napustila naša Milena. Iz tuđeg Njujorka vratila se u svoj mesec. Rodila se noćas još jedna pesma koja slavi Milenin prelazak u srce univerzuma. Njoj u čast potekli su ovi moji stihovi.

Takođe, ovaj dan je savršen i za jednu lepu objavu. Uskoro će se u Mileninom domu u Požarevcu održati promocija moje prve knjige koja je rezultat mog višegodišnjeg istraživanja Mileninog jedinstvenog sveta stvaranja i koja sadrži nova otkrića koja se prevashodno odnose na njeno stvaralaštvo i uspeh koji je postigla na njujorškoj umetničkoj sceni poslednjih godina svog života (1939-1945). Ova knjiga je jedinstvena u našoj kulturnoj istoriji od trenutka kada je Milena zvanično i otkrivena i kada je počelo da se piše o njoj, jer je napisana iz perspektive istraživača-umetnika, ali sa velikom odgovornošću prema temi o kojoj je pisano, i jer po prvi put spaja nova otkrića o ovoj velikoj umetnici i predstavljanje i tumačenje te teme u savremenoj umetnosti, odnosno u multimedijalnom performansu. Milena je to zaista i zaslužila. Hvala, Milena, što si mi omogućila da, otkrivajući tajne fragmente tvog sveta, upoznam i spoznam nove fragmente sopstva. Knjiga nosi naslov OTKRIVANJE MILENE – Novi fragmenti o Mileni Pavlović Barilli, a u izdanju Galerije Milene Pavlović Barilli u Požarevcu. Takođe, predstavljanje knjige je i povod za svečano obeležavanje mog malog jubileja – 10 godina istraživačkog i umetničkog rada posvećenog Mileni kao i 10 godina bavljenja multimedijalnim performansom. U tom smislu, događaj će sadržati i višemedijsku retrospektivu tih deset godina. Nakon događaja u Mileninom domu sledi i događaj u Beogradu.
Danas protiče još jedan dan iz nezaborava. Stihovi su potekli. Poslušajte njihov šapat.

Nije ona umrla,
samo se ponovo rodila
u utrobi sopstvenog meseca.
Samo je prešla na drugu stranu
i udenula svoju večnost
u muziku anđela.
Tamo je čekanje
ispunjeno bezvremenim
spokojem,
a suze su samo kristalni odbljesci
belila svetlosti
koja je okružuje.

Njene su ruke
ostale u njenom prvom
domu,
u bronzi zaustavljenog
poslednjeg pokreta
na ovom svetu.
Nije ona na drugu stranu
prešla sa rukama,
već tamo heruvime miluje
zlatnim rukavicama,
ispunjenim tajnama
minulog života
u kome su je zvali Milena.
Tajne odzvanjaju u ljubičastom
prahu i paperju,
mukom večnim optočene.
Iz njih su izrasla
krila slobode
koja nikada neće upasti
u zarđale i tupe čeljusti
ovozemaljskog neznanja i ravnodušnosti
prema posebnom i drugačijem.

Dve Milene – snoviđenje vode, Miodrag Kovačević, 2016.

Nije ona umrla,
samo je obgrlila
seni svoga meseca
da bi bila među svojima.
Drži u naručju od krila
decu svoju nerođenu,
venčava Arlekina i Pjeroa,
spaja ih u jedno jedino
koje se na ovoj našoj zemljici
što se trese od zlobe i zavisti
nikada nije moglo spojiti i udvojiti
i sazdati u miru opšteg prihvatanja.
Nije Milena zauvek otišla,
samo se sakrila u srcima onih
koji će je se do smrti sećati
dok budu lutalii po šumama
naše umorne Zemlje.
Samo je sakrila sve svoje poglede
među licima koja i danas žive
svoj ovekovečeni trenutak
na njenim slikama.
Samo je nakratko stavila sve te maske
kako bi pobegla u sebe
da na miru i u drhtajima nadolazećih snoviđenja
spoji fragmente svih svojih dihotomija
u novu celinu
kojom će otpočeti svoje novo trajanje.

Milena – maska – ljubičasto more – more ljubičastog, Miodrag Kovačević, 2016.

Nije ona sasvim iščezla sa ove planete.
Ja to dobro znam.
U noći sklapanja novorođene celine pod okriljem
neumoljive večnosti
ljubičasti veo svetlosti njenog meseca,
najfinijeg, posrebrenog tkanja,
sputstio se na moje oči,
u moje misli,
prekrio je sve moje dubine,
obojio onaj trag univerzuma koji čuvam u sebi
od svog postanka.
Taj dirljivi čin
kada me je imenovala svojim lučonošom
odigrao se jasno i živo
u mom snu.
Sledećeg jutra sam znao
da povratka nema.
Spremao sam se da krenem
na put.
Bilo je vreme da se otpočne
neobično susretanje svetlosti.
Od tog sna nisam prestao
da putujem i njenu svetlost
da pratim.
Bez pitanja.
Bez sumnji.
Sa ljubičastom zastavom u rukama,
otvorenog srca
i dubokom verom u istinu njenog davnog nauma.
Idem, putujem, koračam.
Prelazim mostove.
Sanjam.
Pevam.
Vičem tišinu.
Dvojnosti u jedno pretvaram.
Poezijom davno nestale zvezde
oživljavam.
Tragam i istražujem.
Uporno.
Dosledno.
S borbom na ramenima
i nadahnućem u srcu i na rukama.
I sve tako
dok mi ona ne istka
par zlatnih rukavica
u kojima će se roditi moja krila.
I sve tako dok ne pređem
prag njenog novog doma
u kome je čekanje večnost,
a peva se muzikom anđela.
Zato znam da nije umrla.
Čeka sa pesmom u tišini,
boji mi rukavice zlatnim prahom
nezaborava,
i mazi nas noćima svetlošću svog meseca
kao neka pramajka stvaranja,
sve dok nam se snovi ne istope
u početku novog dana
u kome ćemo biti bliži,
u kome ću biti bliži
našem susretu
pod nebom
purpurnog svitanja ili sumraka
koji na drugoj strani
nikada ne gasne,
jer vreme ne postoji.
Samo najnežnija
muzika anđela
kojoj je ona svojim
prelaskom u taj novi svet
dala novi smisao.
Nije Milena umrla,
samo je postala ime
najlepše pesme nezaborava.
Milena je otišla samo jednom
da bi se vratila zauvek.
Milena, vrati se
i nastavi da brojiš.
36
75

Zarobljena molitva u vodi krivog ogledala – poslednja monahinja, Miodrag Kovačević, 2016.