Spustili smo velove,
otkrili smo poglede,
ispružili smo ruke
u grč konačnog nepokreta.
Posekli smo krila,
iskidali perje,
uvezali dvojnosti,
razvezali niti
crvene od popucalih kapilara
što izleću iz tvojih umornih očiju
svakog svitanja.
Posle svakog tvog bdenja
nad nedovršenim snovima.
Maske su nam iskrvarile
do tvoje poslednje reči
koju nikada nećemo
razaznati
kopajući uzalud
rupe propalih nadanja
u samrtnoj tišini
tvoga tihog odlaska.

Spremni smo da te ponovo
rodimo
i celu i dihotomnu,
i ludu i trezvenu,
i u putovanju
i u beskoračju.
Mi smo deca
tvog kofera.
Mi smo iskre
tvog meseca.
Prizivamo te
pesmama
ogrnutim u ljubičasto
dvozvučje
kojim cela večnost
naših snova
o tvom povratku,
o tvom novom rođenju,
odjekuje.

Milena,
vrati se.
Zaustavi
ovo raspadanje
od koga i mi
jedva uspevamo
da pobegnemo.
Rodi se ponovo,
Milena!
Zavrti ovaj krug
ispočetka.
Čekamo te,
žedni, umorni,
sa rukama od kamena,
i sa očima od kristalne mesečine.
Čekamo te
u nepostojanju,
da se rodimo zajedno
i da sastavimo
ovaj svet
iz nekog drugog,
samo našeg
početka.