Posle višegodišnjih neuspelih pokušaja da dan Mileninog rođenja, 5.novembar, obeležim upravo nekim događajem dostupnim zainteresovanoj javnosti, a ne samo nekim prigodnim tekstom ili video-radom koje bih objavio na ovom mestu, konačno sam preuzeo potpunu inicijativu, i uz pomoć najbližih prijatelja uspeo da takav događaj konačno realizujem. Zaista mi je bilo previše ignorisanja od strane različitih beogradskih prostora i ustanova koji se bave promocijom kulture i umetnosti. Nisam više ni mogao ni želeo da čekam njihove zakasnele odgovore.

Moj dragi prijatelj mi je ponudio da za tu priliku njegov, već dovoljno zanimljiv i kreativno uređen prostor, dodatno preuredimo za tu svrhu. Prostor je kamerni, ali topao i energetski vrlo prigodan za izvođenje performansa. U suterenu stambene zgrade, u Nušićevoj 3, na jedno veče, omogućili smo publici da doživi u potpuno novom, neobičnom prostoru, sasvim drugačiji performans, u odnosu na sve moje prethodne.

U performansu sam koristio kostim, instalacije, predmete i muzičke fragmente koja su reminescencija Milenine estetike i njenog vremena, ali i svih mojih prošlogodišnjih performanasa koje sam realizovao u Beču, Veroni, Veneciji, Trentu, Vićenci, Beogradu. 
Prvi put sam involvirao govor u performans, kao i snažnu interakciju sa publikom kojoj sam dodelio važnu ulogu da zajedno sa mnom kreira tok performansa i predstavljanje njegovog sadržaja. Bio je to veliki izazov, na koji smo i prisutna publika i ja odgovorlili uspešno. Međutim, ta interakcija, koja je bila iznenađenje, unela je jednu osvežavajuću dinamiku i jednu inovativnost u mom načinu stvaralaštva, koja će sigurno uticati na buduće performanse.

Naravno, s obzirom na to da je fokus performansa opet bio na otkrivanju i “oslobađanju” Milenine vanremenske poezije, kroz muzički projekat theINVISIBLES smo izveli naše autorske pesme na njene stihove.
Takođe, zanimljivo je bilo i to što je performans bio dvodelni. Prvi deo sam koncipirao kao neformalno uvođenje publike u perfromans. Bilo je to, u stvari, prvo iznenađenje vezano za izraženu interkativnost. Ja sam sedeo na klupi u prostoru u kom se događaj odvijao, okružen instalacijama, rekvizitima i svim dodatnim predmetima. U rukama sam držao dekorativni poslužavnik na kome su bili papirići sa ključnim rečima iz Mileninog života, na italijanskom i engleskom, inače delovi instalacije koju sam koristio u italijanskim performansima 2013. godine. Ideja je bila da svako od publike, kada uđe prostor, sedne pored mene u tišini, i dobije od mene jednu reč, jedan papirić, nasumično odabran, i na taj način ponese sa sobom malu uspomenu. Takođe, to je bio i način da se kroz tu reč eventualno pozicionira i odredi prema onome što ga očekuje u performansu, ali i prema sebi u novom mikroprostoru i mikrovremenu. Nažalost, ta neobična “inicijacija” u interakciju nije zabeležena kamerom, već samo fotografski.

Prisutna publika mogla je videti i prateću izložbu fotografija italijanskih performanasa iz 2010. i 2011. godine, kao i transparente korišćene u  performativnim materijalima iz 2012. i 2013. godine.

U ovom videu nije prikazan performans u celosti koji je trajao sat vremena, već izbor fragmenata uklopljen tako da oni koji nisu prisustvovali tom događaju mogu da steknu jasan utisak kako je zaista bilo.