Danas se navršava 116 godina od rođenja Milene Pavlović Barilli. Živelo Milenino novo trajanje! Neka traje još jedan dan iz Nezaborava. Srećan rođendan, Milena i hvala na večnoj inspiraciji! Danas sam ti opet poklonio pesmu.

Jutros je umesto sunca mesec osvanuo.
Sam, ogroman, skoro providan. Ali ljudi na ovoj strani ne obraćaju pažnju jer u sebi misle –
još jedno, tmurno, jesenje sunce.
A dan je neobično, samotno sunčan.
Ona pleše bosa, na vrhovima prstiju po iglicama srebra što tiho prekrivaju mesec.
Pleše zanosno u svojoj ljubičastoj haljini
dok blista tirkiz dodatih detalja. Pjero, Arlekin i ona
pevaju u ćutanju
jednu staru italijansku pesmu o patnji za izgubljenom dragom, dok Milena diže svoje vitke bronzane ruke u crnim, satenskim rukavicama i skuplja sve melanholije univerzuma.
Čini to mahnito i hitro
jer zna da će se sutra
opet roditi sunce,
da je samo danas njen dan u ovoj godini,
da će se sutra opet probuditi u utrobi ledenog meseca
nema i u nepokretu.
Iz ledenih onostranih oblika ipak će i sutra odzvanjati zvuci one italijanske pesme.
Još jedan dan iz Nezaborava.