Savladavati umor i čuvati i podizati duh kada se čini da nas je i ona zametnula u neki skriveni kutak, uličicu iza velikog trga, ili možda među crvene kolonade. Možda iza neke statue u zelenom vrtu, ili pod raskošno stepenište bazilike. I kao da je privremeno prigušila svoju veliku svetlost, koju smo tamo pokušavali da pronesemo kako smo najbolje umeli. A umeli smo!

Ogoliti sebe, osloboditi svoj intimni kreativni naboj trenutka pred nagomilanim pogledima nepoznate rulje nekog prostranog trga. Uspeti savladati početnu nelagodnost ili možda čak i otići dalje od svojih uobičajenih navika u ponašanju. Žrtvovati se zbog umetnosti.

Osloboditi i pokloniti sopstvene ključeve u procesu stvaranja. Sasvim živo, autentično i ravnopravno. Beležiti svim čulima i svim pomagalima jedno novo stvaranje, dok vas miris morske lagune i vanvremenske slike zovu u drugačije avanture.

Znati ćutati. Znati reći. I to vrlo glasno i sigurno. Znati prećutati i reći kada sve nedoumice prespavaju i ne stignu da se ostvare sledećeg dana. Umeti biti prijatelj i pružiti podršku van uobičajenih ljudskih poimanja, sa svešću da tako presudno utičete na jednu sudbinu, na jedan život, nežan i ćudljiv, da raste i da se razvija. Da stvara, da konačno poveruje u sebe i u postojanje sreće.

Zameniti lake korake u pukom istraživanju zanosnih italijanskih ambijenata verom u nešto daleko veće od svih nas, od čoveka i njegovih poimanja sveta. Verovati u susretanje svetlosti, njeno i naše. Njeno i njenih italijanskih duhova prošlosti i sadašnjosti. Verovati u duboko prelamanje te neobične i okrepljujuće svetlsoti u nama samima. Verovati u njenu energiju povezivanja koja ni ovoga puta nije zatajila, koja je naš krug, najvredniji od svih koje smo zaokružili zajedno, učvrstila, utkavši u nas obećanje da će se vrteti do kraja i bez maski.

Mogli ste samo vi. Prilično lako, potpuno stvarno i sa zadovoljstvom. Želim da to znaju svi koji ovo budu čitali.

Nisam siguran da li ćemo ikada biti poptuno svesni šta nam se desilo tog jula na italijanskom suncu dihotomne naravi, koje je nas je i mučilo i oživljavalo istovremeno. Zato, po ko zna koji put: hvala. Hvala, Milena, na još jednom čudu, običnim ljudima malom i neshvatljivom. A mi, uspeli smo da uzdignemo naše malo čudo, samo retkima razumljivo i vredno do neizmerivosti, baš pod onaj oblak iznad stogodišnje crvene kuće, iznad tornja na trgu Svetog Marka, iznad ponosnog firentinskog kampanela… Tamo je na sigurnom, dok ga neko radoznalo dete posmatra i smišlja mu najrazličitija obličja, ne sluteći da to što vidi kroz prozor očevog automobila nije čarobni oblak već odraz najdragocenijeg susretanja svetlosti u istoriji neobičnih putovanja – naše prijateljstvo.