Kofer-instalacija na Garibaldijevom trgu u Parmi/Piazza Garibaldi, Parma, 18.4.2011.
Već je bila noć. Kroz prozor automobila posmatrao sam prigušenu i stišanu svetlost jednog neobičnog grada. Posmatrao sam kako njegovi obrisi sve više postaju noćne senke kako smo se udaljavali i približavali njegovom izlazu. Osećao sam se ispunjeno, ushićeno, ali i nemirno jer jedan dan nije dovoljan da ostvarim sve što sam zamislio. Jedan dan nije bio dovoljan da otkrijem gde se sve kriju njeni tragovi, u kojim uglovima čeka njena energija da bude probuđena. Jedan dan svakako nije bio dovoljan da pronađem Milenu u jednom gradu, sasvim drugačijem od svih ostalih italijanskih koje sam do tada video. Vraćali smo se svojoj privremenoj italijanskoj bazi, moji saputnici i ja. Autoput je bio prazan i nepregledan. Bili smo euforični i pomalo iznenađeni što nam se baš te noći prepustio, jarko i jasno, crveni mesec. Bojio je noć u ljubičastu aprilske nijanse. Prelivao je svojim crvenilom vatru u kojoj je goreo. I mi smo goreli sa njim u mislima, u zvucima, u sećanjima. Nestajao sam potpuno u svežim sećanjima na već nezaboravan dan koji mu je prethodio, na performanse u “Vojvodskom parku”, na osećanje njene suštinske nepripadnosti „žutoj i crvenoj kući“ sa one strane nestalne reke. Još jednom sam ushićeno i nemo gledao sve njene poglede na ljubičastom tilu kroz objektiv kamere. A u dubini svih njenih očiju, u mislima mi se živo i jasno otkrivala viševekovna sinteza uzvišene, ali i jednostavne gradske tišine i graje na trgu na kome vreme ne teče previše dugo da bi se brojale godine. Iz mozaika sačinjenog od bezbroj kamenih oblutaka koji prekriva čitav trg , uzidiže se velelpna katedrala, takozvani „Duomo“, sa zvonikom koji se i dalje restaurira, a u njegovoj blizini, samosvojno, ali i kao deo celine, izdiže se krstionica sa neobičnim šiljcima, malim kulama koje podsećaju na stilizovanje stražarnice, koje okružuju krov krstionice. U nosu se širio jak i okrepljujući miris pravog kapućina u neuglednom i vremešnom, ali potpuno primamljivom kafeu na drugoj strani glavnog trga, preko puta tornja sa satom.
Pogled na začelje parmske katedrale, 18.4.2011.
Palazzo Ducale, Parco (Giardino) Ducale, Parma/Vojvodska palata u Vojvodskom parku, 18.4.2011.
Tempietto d’Arcadia, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Druga strana Garibaldijevog trga u Parmi, 18.4.2011.
Piazza Garibaldi, Parma. 18.4.2011.
Prilaz krstionici i tornju parmske katedrale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Tempietto d’Arcadia, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Toga dana smo verovali da smo sagoreli mesec. Ona nam je to i potvrdila u noći povratka. Mesec je zaista goreo u svoj svojoj crvenoj ispunjenosti svim našim nadama, radostima, tugama i razočarenjima. Mesec je zaista goreo i držao nas u stanju smenjivanja neverice i vere u njena čuda, te neobične aprilske noći kada su se mirisi neobičnih ljubičastih cvetova tek razlagali i ponovo oživljavali u mojim raspršenim mislima. Mnogo kasnije sam saznao da se ta puzavica sa obiljem rascvetalih grozdova u boji koja nas čvrsto povezuje, zove glicinija. Krasila je svojim purpurom zidove mnogih kuća kraj kojih smo prošli toga dana, pa i one žute. Po veličini biljke i debljini njenog stabla koje je obgrlilo široki prostor ispred žute kuće, reklo bi se da je ta glicinija prilično vremešna. Njeni cvetovi u stalnom prolećnom povratništvu sigurno čuvaju mnoga prašnjava sećanja, mnoge tajne. Možda i neku njenu. Neki njen trag. Tračak njene energije, njene svetlosti. Siguran sam da je tako jer mi se slika te rascvetale glicinije, u punom sjaju na aprilskom suncu, i nežnom lelujanju na aprilskom vetru, često ušunja u misli. Ušunja se baš onda kada u tim istim mislima prelazim nove staze jureći mahnito njene tragove, koje tek treba da pronađem jednog novog proleća kada se putovanje opet nastavi. Ima je u ljubičastim cvetovima, ali znam, osećam da je nema tamo gde je ponekad boravila, između svojih starih i novih lutanja.
Pogled iz Vojvodskog vrta/parka na ulicu u kojoj se nalaze “žuta” i “crvena” kuća nekadašnjih i današnjih Barilijevih
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011. U drugom planu su “crvena” i “žuta” kuća današnjih i nekadašnjih Barilijevih.
Nekadašnja kuća Barilijevih u kojoj je živeo i Bruno, pomalja se iza rascvetale glicinije, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Parma, 18.4.2011. Pogled na Oltretorrente, deo grada sa druge strane reke gde se nalaze Vojvodski park i “žuta” i “crvena” kuća.
Nema je već dugo u žutoj kući, nema ni jedne sitnice koja bi slučajnom gostu skrenula pažnju na nekadašnjeg, prilično zaboravljenog gosta – domaćina. Na kraju, nije to ni neobična pojava jer ta kuća već dugo ne pripada Barilijevima. Ili žuti deo kuće, možda pre zgrade, prostranog prostora za stanovanje više porodica. Ipak na žutu kuću zidom se naslanja manji i pomalo neugledni, mada skoro restaurirani deo zgrade, možda nekadašnje velike vile u kojoj su živeli čuveni Barilijevi, koji je verovatno činio zanimljivu arhitektonsku celinu za žutim delom, posebnom zanimljivom za prošla vremena. Prekriven je crvenom fasadnom bojom, čiju snagu ravnomerno izazivaju prozori zelenih žaluzina. Tu danas žive neki novi Barilijevi. Pitam se da li je Milena tamo? Kada sam prvi put bio u blizini „crvene kuće“ imao sam snažan osećaj pomešane neprijatnosti i uzbuđenja na kraju jasno zaokruženog uznemirujućim osećanjem Milenine nepripadnosti tamo. Da li je zaista ona ikada tamo i pripadala? Teško je razmišljati o tome u kontekstu nekog jasnijeg zaključka jer postoji intenzivan utisak da ona nije pripadala nigde, nijednom prostoru, bar ne do kraja, ne u potpunosti. Možda se odgovor nazire u njenoj nepripadnosti svome vremenu. Ta ideja, ta pomisao, ta pretpostavka još nije postala deo našeg jasnog saznanja o njoj. Pitanje je da li će ikada i postati. U svakom slučaju, voleo bih da saznam da li postoji bar neka uspomena na nju u toj „crvenoj kući“. Iz trenutnog javnog delovanja današnjih Barilijevih ne može se videti jasna zainteresovanost za Milenu, a još manje odlučnost da se njena kompleksna zaostavština zauvek otrgne iz zaborava i zvanično postane priznati deo italijanske kulturne baštine. Skrivena jednog davnog dana, kada je njena majka izdahnula u toj kući na drugoj strani reke koja presuši leti, kao da je usled vrtloga svakodnevice onih koji bi trebalo da čuvaju uspomene na nju, nenamerno skrajnuta i zaboravljena. Sa prvim cvatom ljubičaste glicinije i ona se vraća tiho i nenametljivo. Vraća se svakog proleća i krije se u neizvesnom čekanju. Čeka da je se njeni potomci sete glasno i odlučno. Dok se to ne desi, Milena neće biti tamo, među ostalim dobrim duhovima prošlosti poznate i poštovane parmske porodice. Milena nije tamo. Nema je u žutoj kući. U crvenoj kao da je zatrpana ispod hrpe starih fotografija i pisama u prašnjavom kovčegu na tavanu. Ali sam siguran da sam osetio njene tragove u purpuru neobične, vremešne puzavice, u mnogim zanimljivim uglovima i mestašcima prostranog parka preko puta pomenutih kuća. Znam da se krije tamo negde. Zato sam se uvek vraćao u Parmu ne bih li otkrio bar delić tajne njene parmske dihotomije skrivanja.
Slavica Jovanović u sceni jedne od perfromans-minijatura, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Kostandin Dimitrijević u sceni jedne od perfromans-minijatura, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Miodrag Kovačević u sceni jedne od perfromans-minijatura, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Danica Radisavljević i Slavica Jovanović u sceni performans-minjature “Jedna Milenina slika – buđenje iz nepokreta – stilizacija i traganje za novim značenjima”, Tempietto d’Arcadia, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Danica Radisavljević, Miodrag Kovačević i Slavica Jovanović u sceni performans-minjature “Jedna Milenina slika – buđenje iz nepokreta – stilizacija i traganje za novim značenjima”, Tempietto d’Arcadia, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Miodrag Kovačević u sceni performans-minjature “Jedna Milenina slika – buđenje iz nepokreta – stilizacija i traganje za novim značenjima”, Tempietto d’Arcadia, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Tišinu na autoputu oblikovao je taj crveni mesec potpuno vladalački i sigurno. Sa prvim svitanjem izbledeo je do boje pepela. Sakrio se u nekom kutku nepovrata i učinio sve da nikada ne zaboravim tu noć kada sam se po drugi put u svom životu vraćao iz Parme, sa novim nemirom i idejom da se moram opet tamo vratiti i pronaći odgovore na Mileninu nestalnost koju osećam tamo. Ipak, taj drugi odlazak u Parmu bio je dovoljan da mi se nešto neobično toplo, neobično obično, jednostavno, a opet pomalo mistično privije uz srce i tera me da se vraćam tamo, sa istim dečačkim ushićenjem i iskrenom radošću. Postoji neka tajna u tom posve drugačijem gradu koja privlači sve povremene posetioce da mu se vraćaju kako bi im se ona polako i pomalo pokazivala i otkrivala. Želim da verujem, želim čvrsto da se nadam, da je privlačnost Parme u mom slučaju snažna i duboka potreba za otkrivanjem njene tajne. Nikada neću zaboraviti kako sam netremice posmatrao kako mesec sagoreva iznad nas, osećavši promenu koja se dešavala u meni i zbog koje sam bio srećniji i zadovoljniji. Bio je to još jedan dobar znak da sam na pravom putu i da treba baš njime da nastavim traganje. Bez obzira na sve moguće prepreke koje će me tek snaći.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Tempietto d’Arcadia, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Tempietto d’Arcadia, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Tempietto d’Arcadia, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Tempietto d’Arcadia, Parco Ducale, Parma, 18.4.2011.
Duboko u spokoju koji me je čekao ispod uskovitlanih i izmešanih misli, kao priča koju tek treba ispričati, budilo se iz polusna ušuškano sećanje na trenutak kad sam prvi put ugledao tablu koja je označavala ulazak u taj neobični grad. To je priča o prvom susretu koju moram ispričati jer se u tom susretanju svetlosti jednog grada i jednog traganja rodila jedna još nedovoljno jasna povezanost koja će me nenametljivo, kroz snove i znakove, terati da se vraćam tamo. Da je tražim. Da je ne pronalazim. Makar ne sasvim dovoljno i ne u potpunom pripadanju. Da se vraćam. Da otkrivam sebe. Da je konačno pronađem. Moram već jednom da zgusnem to lepo sećanje u reči i ispričam prvu priču o parmskoj dihotomiji. Ni sam ne znam zašto mi je toliko vremena trebalo da počnem da pišem o tom iskustvu. Prva poseta Parmi desila se još u julu 2010. godine. Kao da me je neko začarao i nije dozvoljavao da se slike povežu sa rečima. Sada to svakako nije važno. Te važne slike iz mojih misli, drhtavo i čvrsto čuvane, konačno su pronašle odgovarajuće reči i već užurbano grade celinu.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Parco (Giardino) Ducale, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Piazza Duomo, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Piazza Duomo, Parma, 18.4.2011.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Piazza Duomo, Parma, 18.4.2011.
Te aprilske noći, dok je mesec goreo u sopstvenom crvenilu, nama se otvarao jedan novi put kojim treba nastaviti. Iza vatre provirivale su njene duboke oči. Shvatio sam poruku i utkao je čvrsto u sebe. Mesec je Milena. Milena je mesec. Treba samo pratiti njegovu svetlost. Treba je samo pratiti.
Jedan od fotografskih rezultata performansa, Parma, 18.4.2011. Pogled na Oltretorrente, deo grada sa druge strane reke gde se nalaze Vojvodski park i “žuta” i “crvena” kuća.
