Priča o filmu (1)
Autorka je uspela da okupi sve relevante sagovornike koji su se kroz svoj poziv bavili ili se još uvek bave Milenom. Od neizbežnih istoričara umetnosti, preko sjajnih pisaca – istraživača i romansijera, modnih dizajnera, do savremenih umetnika kojima je Milena inspiracija za sopstveno stvaralaštvo. Pored mnogih značajnih tačaka koje je autorka svojim filmom osvetlila, za mene je svakako najvažnija ona koja se tiče otkrivanja nastajanja nove umetničke scene koju okuplja Milenina neprolazna energija stvaranja. Ne samo da nas je predstavila kao sagovornike, već nam je i pružila priliku da zajedničkim snagama predstavimo publici jedno delo koje u dobroj meri sublimira puteve našeg stvaralaštva u čijem je fokusu Milena. Naravno, reč je o pesmi „Sagorećemo mesec/Bruceremo la luna“, o čijem nastanku već postoje dve priče na blogu.
Važno je napomenuti da o iskrenoj i dubokoj potrebi autorke da istraži i osvetli Milenin svet, prilično zagonetan i maglovit, svedoči i njena vrlo smela i u umetničkom smislu vrlo uspešno realizovana odluka da u igranim delovima filma sama glumi Milenu, bez bojazni od svih nivoa sopstvene identifikacije sa Milenom, vrlo ljudske i zdrave za proces samospoznaje, koje je autorka i te kako svesna, koju samim svojim delom duboko ispituje i preispituje. Ipak, od toga ona ne stvara film za sebe, za ličnu upotrebu, već svojim primerom, i uz nekoliko uspešnih primera određenih sagovornika, uspeva da prikaže postojanje univerzalnosti i u Mileninom svetu, koja može sve da nas dotakne duboko jer smo ljudi – krhki, salomivi i u stalnoj zapitanosti i traganju za srećom.
Kako je potekao moj deo te filmske priče?
Celu noć sam probdeo uz računar. Strpljivost, upronost i izuzetno snažna i jasna želja držali su me budnim do svitanja. Morao sam da završim započeto. Morao sam da dam svoj mali doprinos velikom danu koji se polako pomaljao kroz prozor. Montirao sam svoj prvi video rad. U fokusu je bila njena melanholija. Morao sam da ga završim iako sam se dobro namučio da savladam osnovne „veštine“ montaže. Bilo je to svitanje njenog stotog rođendana. 5. novmebar 2009. godine. Te večeri velikog jubileja, izvan svih „zvaničnih proslava“, sasvim nevidljiv, proveravao sam reakcije ljudi na moj video, na grupi na fjezbuku, posvećenoj Mileni. A onda sam video da je neko postavio članak o tome da je tog dana počelo snimanje filma o Mileni. Osetio sam veliku radost i ushićenje. Poželeo sam da Milena konačno dobije film kakav je odavno zaslužila. Poželeo sam, iako još nemavši jasnu ideju kako, da i ja doprinesem tom značajnom projektu. Rekao sam sebi da je najvažnije da ostanem veran svom započetom zadatku, da što više stvaram i istražujem i sve to objavljujem na svom blogu, pa ako to bude imalo neku vrednost i tračak njene svetlosti, verujem da će to prepoznati pravi ljudi i iskreni Milenini poštovaoci.
Konačno je neko (a da nije najuži krug mojih prijatelja) prepoznao u mom istraživačkom stvaralaštvu vrednost dostojnu tako važnog projekta – prvog velikog filma o Mileni. Bio sam istinski srećan u tom trenutku. Svi mi koji celoga života tragamo za srećom dobro znamo koliko su takvi trenuci retki. Zato su veliki, nezaboravni i nikada ih nije moguće sasvim jasno i dobro opisati. Da je to moguće, verovatno bismo uspevali da ih češće prizovemo i doživimo, ali bismo ubrzo izgubili nit traganja i vremenom bismo zaboravili na ushićenu neizvesnost pri otkrivanju svega onog novog koje nas ispunjava svežom energijom, ali nas istovremeno nagoni da nastavimo dalje. Bio sam potpuno preplavljen lepim osećanjem iščekivanja da svoje traganje nastavim u novom smeru. Kada smo izlazili iz muzeja, sa blagim smeškom na licu pogledao sam u nebo zadovoljno. Bilo mi je potpuno jasno da je to bilo još jedno njeno malo čudo. Još jedan vredan i ispunjen delić njenog velikog nauma koji je odavno sazdala za nas. Hvala, Milena. Kada sam došao kući, ovo sam napisao na blogu:
„…šezdeset pet godina posle njenog misterioznog završetka, veliki znak pitanja i dalje lebdi nad nama…neke tajne se namerno i sebično čuvaju, ali ima nas koji tragamo i uspevamo da rušimo te nevidljive barijere…to je naša misija…a njena energija, neuništiva, daje nam prave smernice i upućuje nas jedne ka druguima, spaja i otvara nove početke i krugove, jer lakše je putovati zajedno kroz otkrivanje. Ovo je dan posebnog sećanja na Milenu, ali nema tuge, jer je ona danas prisutna više nego ikad…Danas nema potrebe za tugovanjem, ali je malo melnaholije dozvoljeno, bar u jednom letimičnom pogledu ka nebu…“
Tako je nastala tematska celina „Dan iz nezaborava“ koja obuhvata sve članke na blogu u kojima se bavim obeležavanjem važnih datuma iz Mileninog kalendara. Bar iz onog kalendara koji je nama poznat.
Čarna je ispunila obećanje. Nakon prvog dogovorenog susreta, upoznavanja i planiranja snimanja, usledilo je i samo snimanje. Čarna je predložila da naš razgovor o Mileni i njenom značaju i značenju u mom stvaralaštvu bude u parku Miloševog konaka. Razgovor je protekao sjajno. Pravi majski dan, zelenilo i prijatni ambijent parka bili su prava i inspirativna scenografija za moje učešće u filmu. Govorio sam iskreno. Govorio sam ono što sam mislio. Dok sam davao sve od sebe da na najbolji mogući način dam svoj „doprinos“, nisam ni mogao da pomislim da se tu moje ušeće u tom tako velikom i vrednom projektu ne završava. Na kraju, ispostavilo se da je to bilo tek prvo snimanje.
Važno je da sam konačno počeo da pišem ovu priču i da je podelim sa vama. Ovaj film to zaslužuje. Milena je to zaslužila. Baš na ovaj dan, 20. marta, pre dve godine, u mraku, do poslednjeg sedišta ispunjene bioskopske sale, u neverici, pozitivnom šoku, preplavaljen emocijama, ushićen i beskrajno radostan, prepustio sam se njenoj svetlosti koja mi je sasvim oblila lice sa filmskog platna i ispunila srce nadom za bolje dane Mileninog novog trajanja, u čijem je temelju ovaj film, pomalo svedok i naše zajedničke borbe. Hvala, Milena, što si ostavila svoje tragove u nama i pokazala nam kako da se prepoznamo i okupimo pod tvojom svetlošću, pod tvojom zastavam, da stvaramo dela koja su plod tvog davnog nauma, tebi u čast. Da ih stvaramo jer je to naša duboka, unutrašnja potreba, jer nam oni tvoji tragovi u nama ne daju mira. Previše je jak miris putovanja na koja nas nagone.