Dan iz nezaborava (VIII) – delić Mileninog sna na izložbi u Rimu – 69 godina nakon njene smrti
Category : Dan iz nezaborava
Date : 06. 03. 2014.
Sedeo sam noćas za računarom, prebirao opet po njenim slikama, tražio odgovore u bojama, oblicima i odnosima zaustavljenim na njima. Divio sam se im iznova, drhtao, borio sa strahom, susretao se sa smrću, pokrivao se melanholijom i njenim citatima prošlosti. Lebdeo sam kroz snove i bivao nasilno otrgnut iz njih dok sam ponovo duboko ponirao u potisnute i zakopane kutke sopstva. Prebirao sam po njenim vanvremenskim porukama i po ko zna koji put proživeo jedno burno emotivno putovanje. Traganje se svakako nastavlja jer opet nisam našao odogvor na pitanje šta to toliko povezuje moj i njen put, zašto mi je važno da pratim njene tragove, zašto ne mogu da prestanem da pratim njenu svetlost, zašto je u mene utkala jedan tračak svoje tajne da je čuvam i pronosim kuda god da krenem. Svakako da sam poslednjih godina shvatio mnoge razloge naše povezanosti, ali taj skup razumljivih, jasnih i logičnih odgovora ne zadovoljava moju nepopuštajuću znatiželju za otkrićem suštinskog razloga možda zato što se on ne nalazi u okvirima razumljivog i logičnog.
U takvim trenucima istraživanja, traganja za eventualnim novim saznanjima o Mileni i preispitivanja sopstvenog putovanja i traganja, kao neprevazilazivi zaključak uvek se nameće jedno pitanje, ono koje sam na ovom mestu postavljao više puta: „Gde je Milena?“.
Noćas, dok sam ponovo pratio svetlost iz njene stogodišnje lampe, susretavši se sa senkama njenih boja i reči, susretavši se sa novim momentima samospoznaje, ona me je uputila na jedan mali trag, na jedan mali, ali značajan fragment velikog odgovora na čuveno, pomenuto pitanje. Odavno već ne mislim da na ovom mom putu postoje slučajnosti, pa tako sam i u tim prvim satima još jednog 6. marta, u noći kada ja pre 69 godina Milana tiho i neznano zauvek otišla na drugu stranu, znao da je taj mali fragment još jedan znak njenog davnog nauma. U toku mog uobičajneog i rutinskog pretraživanja podataka o njoj na internetu, ne bih li našao nešto novo, video sam jednu njenu sliku iz meni veoma dragog i dirljivo melanholičnog perioda njenog slikarstva ranih tridesetih godina prošlog veka. Tematika, kolorit i atmosfera su mi bili dobro poznati, ali ne i konkretna slika. Link te njene reprodukcije odveo me je na internet-stranicu italijanskog časopisa za umetnost Artemagazine, na članak o izložbi koja se održava od 29. januara do 27. aprila ove godine, u Galeriji moderne umetnosti u Rimu (Galleria d’Arte Moderna Roma Capitale). Kao likovna ilustracija izložbe, među samo tri odabrane, nalazi se Milenina slika iz 1932. godine, pod nazivom Kompozicija. Možda je dosad prikazana u našoj javnosti, ali je meni ovo svakako prvi susret sa ovim delom.
Izložba nosi naziv Libero de Libero i umetnici Komete/ Libero De Libero e gli artisti della Cometa i sadrži 40 slika uglavnom italijanskih umetnika koji su tridesetih godina prošlog veka izlagali u čuvenoj rimskoj galeriji Kometa/Galleria della Cometa. Milena je u toj galeriji imala veoma uspešnu i zapaženu samostalnu izložbu 1937. Međutim, prema katalogu koji prati izložbu iz 2014. godine, piše da je ova slika najverovatnije predstavljena na grupnoj izložbi u oktobru 1932. u galeriji u kojoj je i danas izložena. Kustos te grupne izložbe iz 1932. godine bio je izvesni Pjer Marija Bardi (Pier Maria Bardi) čiji je umetnički izbor i ukus izuzetno cenio De Libero, koji je bio jedan od vodećih italijanskih intelektualaca 20.veka, istančanog ukusa za inovativnost u savremenoj umetnosti vremena u kome je živeo. Tako se i ovo Milenino delo našlo u njegovoj bogatoj privatnoj kolekciji koja danas pripada Galeriji moderne umetnosti u Rimu (Galleria d’Arte Moderna Roma Capitale). Više o samoj izložbi koja je u toku i o De Liberu možete pročitati na ovom linku:
Jutros sam odmah na zvaničnoj inernet-stranici galerije u Rimu pronašao kontakte onih koji su zaduženi za ovu izložbu. Potrudio sam se da im se što konkretnije i konciznije obratim na italijanskom, zamolivši ih da mi daju više informacija o Mileninoj prisutnosti na toj izložbi. Na moje izuzetno veliko iznenađenje, za manje od jednog sata stigli su odgovori sa sve tri adrese, vrlo srdačni i profesionalni. Naime, ovo je jedina Milenina slika koju imaju u svojoj kolekciji. Takođe, poslali su mi katalog izložbe koji će koristiti mom istraživanju, kao i reprodukciju slike u elektornskom obliku kako bih je objavio i podelio sa zaintersovanim delom javnosti u svojoj zemlji. Ovakav njihov postupak konačno mi je ulio malo nade da se negde u svetu, ne tako daleko od nas, cene napori ljudi koji se ozbiljno bave određenim istraživanjima u okviru umetnosti.
Pročitavši ovu zaista lepu vest, počeo sam da pretražujem naše elektornske medije, ne bih li naišao na nešto o istoj. Naravno, već duže vreme, osim sporadičnih i usputnih kratkih vesti i šturih podsećanja na njenu godišnjicu rođenja, 5. novembra prošle godine, nema nikakvih daljih vesti, tekstova ili novih podsećanja na ovu veliku umetnicu. Nažalost, to je stvarnost koja već mnogo godina ne menja svoj tužan, prost i prilično ružan oblik.
Kao i uvek, svojim delovanjem trudim se da bar u okviru ove teme načinim neku promenu. Nadam se da će i ova važna i lepa vest tome doprineti. Za razliku od onih koji svoja saznanja o Mileni sebično čuvaju, iako to nije njihovo privatno vlasništvo, ne vidim nijedan razlog zašto ovo saznanje i malo otkriće do kojeg sam došao ne bih podelio sa svima vama.
Na kraju, ona mi je pokazala put do tog saznanja, sasvim namerno i smišljeno na dan koji nikada ne sme da ode u zaborav, pruživši mi tako jedan fragment odgovora od čijeg razrešenja ne smemo odustati. Traganje ne sme prestati. Putovanje se nastavlja. Ipak, danas je nemir okrnjen jednim lepim saznanjem da još jedan važan delić Mileninog sveta traje u velikom Rimu, kome je ona ostavila divne godine velikog stvaranja. Traje tamo jer tamo mu je i mesto. Beskrajno me raduje ova nova činjenica da nije samo njeno konačno odredište na ovom svetu, grobnica na nekatoličkom rimskom groblju Testaćo, jedini trag koji će me odvesti u taj čudesni grad. Strpljivo čekam da me konačno povede tamo tragom novog trajanja. Ne bojim se što su njeni rimski tragovi prožeti senkama odlaska u nepovrat jer znam da me očekuje susret sa jednom od njenih „Kompozicija“. Opet ću iskusiti uzbuđenje u osvajanju novih prostora i lepršavu gorčinu plavetnila njene dihotomne melanholije. Vodiće me opet sigurno kroz neizvesnosti i neodrživosti sna kako bih lakše podneo sanjarenja o boljoj stvarnosti, prašinu novih puteva kojima ću proći i huk Tibra koji će me pratiti dok budem prelazio stare mostove.
Skoro sedam decenija posle njenog odlaska na drugu stranu, putujem kuda me vodi, skupljam fragmente koje je ostavila i gradim celinu. Milena postoji i ne prestaje da inspiriše. Treba samo slediti njenu svetlost. Treba stvarati. Protiče još jedan dan iz nezaborava u kome nam ona otvara novi put, poklanjajući još jednu svoju zaboravljenu sliku onima koji umeju da čitaju poruke iz snova. Poruka je jasna – noćas ćemo opet sagoreti mesec, u svitanje će iz njegovog pepela poleteti njeni neprolazni stihovi kojima vreme ne zna ime, ni datum ni kraj. Ljudi će pamtiti. Ljudi će pevati. Sve smo bliži konačnom odgovoru. Za trenutak sebi možemo dopustiti malo bezbrižnosti jer Milena ostaje u nezaboravu i to niko ne može promeniti.