Tražio sam je
po velikim i malim trgovima
što odišu neobičnom sintezom
trenutne slobode postojanja
i slavne prošlosti njihovog nastanka.
Tražio sam je tamo
u koracima ljudi,
u zvucima njihovog žagora,
u reljefima i ornamentima
starih tornjeva i zvonika,
krstionica i katedrala,
obasutih vekovima bezbroj pogleda divljenja i poštovanja.
Dodirivao sam kolonade i kolonade
kamenih stubova iz drevnih vremena,
dok mi dlanovi nisu brideli u krvi,
ne bih li osetio teksturu njenih slika,
svih onih na kojima sam takve stubove
prvi put video.

Tražio sam je po raskošnim parkovima,
među nepomičnim skulpturama bez imena,
u vetru koji se zapleo u lišće savršenih drvoreda,
u ljubičastim glicinijama jednog aprila
na zidu žute kuće njenih parmskih predaka.Prelazio sam reke i rečice,
zavoleo mnoge mostove i njihove lične istorije,
i uvek sam slušao huk proticanja pažljivo,
ne bih li uspeo da čujem odjek njenih poruka
koje je jednom davno ostavila iza sebe,
prošavši tuda.

Tražio sam je dugo i uporno uskim uličicama mistične, vremešne lagune
što polako i tiho tone.
Udisao sam ustajali miris mora
koji izbija iz vlage zidova uskih prolaza
njenog omiljenog lavirinta.
Osluškivao sam sve priče
koje ostarele fasade svojim živim koloritom
dele sa odabranim prolaznicima,
ne bih li u tim rečima davnih vremena
pronašao i njeno ime, poneku njenu misao,
ali je uvek iskrsavalo jedno pitanje.

Tražio sam je i u kutku mora,
čekao sam da me umesto talasa
zapljusne zaboravljeni trag njene melanholije.
Gledao sam svetionike,
hodao neustrašivo po strimim liticama
jer sam znao da je u talasima skriveno
njeno nedovršeno čekanje.
Tražio sam je po dokovima dalekog severa,
u vetrovima koji te daljine oblikuju,
jer je sve svoje dihotomije
na dan svog konačnog odlaska
raspršila po vodama svih mora
i ostavila nama da ih sakupljamo
pod okriljem vetrova sa svih strana sveta,
uz eho istog pitanja.

Tražio sam je u mirisu jorgovana
iz njenog rodnog dvorišta.
Tražio sam je u domu uspomena
koje je ostavila.
Tražio sam je u hladnoj bronzi njenih ruku.
Tražio sam je u svim njenim slikama, lepezama, pismima
i fotografijama koje još nisam video.
Tražio sam je u imenima ulica grada iz koga je otpočela svoje putovanje.
Nema je tamo.

Tražio sam je u svim enciklopedijama sveta,
u čuvenim udžbenicima istorije umetnosti,
u antologijama vanremenske poezije.
Nigde ni njenih boja,
ni njenih slika,
ni njenih reči,
ni njenih očiju,
ni njenog imena.

Tražio sam je u snovima.
Nisam odustajao,
iako bih se često budio iz košmara.
Nisam se bojao.
Ipak, to jedno pitanje me je mučilo
i u sopstvenim snoviđenjima.

Tražio sam je u ljudima
koje sam u tom traganju sretao.
Izazivao sam susretanja svetlosti,
ne bih li je našao,
koji god put da sam sledio.
Više se i ne sećam
gde sam sve išao,
i uvek sam nalazio samo fragmente,
nove putokaze
koji su imali nedvosmislenu poruku.
Putovanje se nastavlja!
Tražio sam je i tamo gde mi se samo učinilo da vidim
svetlost koja dopire iz njene lampe.
I uvek je na poleđini novootkrivnenog putokaza
bilo zapisano isto pitanje.

Tražiću je i dalje.
Sklopiću fragmente u celinu jednog dana.
Tada ću sve razumeti.
Tada ću konačno razumeti sebe.
Dok me svojim znakovima, svojim malim čudima,
ohrabruje da sledim trag njene svetlosti,
ona me vešto vraća
sebi samom,
oblikujući nenametljivo put moje samospoznaje.Ništa mi drugo ne preostaje.
Nastavljam traganje.
Mami me prašina puteva kojima tek treba proći.
Ako treba vraćaću se na opet na ista mesta,
preći ću iste mostove,
opet ću slušati huk protoka,
žagor trgova,
spajaću mora u mislima,
gradiću nove kolonade
od stubova na kojima su sada
i tragovi krvi sa mojih dlanova.
Vratiću se tamo gde sam je već tražio.
Otići ću i tamo gde još nisam bio
i neću prestati da je tražim
jer trag njene neprolazne svetlosti
davno je zaiskrio u meni,
davno je stvorio nemir
u srcu i u mislima jednog dečaka
koji ni danas ne prestaje da me vodi
na putovanja kojima se ne nazire kraj,
jer traganje nije završeno,
jer nisam još pronašao odgovor.