Ovaj blog, kao što se može primetiti po nazivu, posvećen je Mileni Pavlović Barilli, kao jednoj celini, neobičnoj i velikoj, toliko velikoj da još ne uspevamo da pojmimo razmere te veličine i koliko nas zaista ona sve prekriva, koliko nas otkriva, koliko je ostavila traga u vremenu posle, i koliko će tek uticati na mnoga strujanja u vremenu danas i vremenu sutra.

Zašto samo „celina“, a ne čuvena i do izbledelosti i dosade istrošena sintagma „život i delo“? Kome fali ova druga, savetujem da ne prati ovaj blog, neka se prošeta do neke od biblioteka, pa nek u memljivoj čitaonici uživa u stereotipnim studijama njenog „života i dela“, preplavljenih ovakvim i sličnim pohabanim izrazima… Pitanje ustanovljenja ovakve sintagme je tema za neki drugi blog, te o tome neću dalje.

Dakle, „celina“ nije moj izbor, već nemanje izbora da se drugačije sagleda postojanje umetnika i zbije u jednu reč, onu reč početka, koja otvara sve dalje, i nove, i one već utabane, naizgled poznate putokaze za njegovo otkrivanje, oživljavanje, podsećanje, trajanje.

Milena, kao celina kakvu poznajemo, danas je nedovoljno ispunjen i nedovršen, mada u mnogim aspektima savršen, kaleidoskop kroz koji vidimo raznobojnu sliku, nezgrapnu, isprekidanu i ponekad nelogičnu. Mnogi fragmenti jesu još uvek misterija, neki su na nivou spekulacija, neki su ostali ono strujanje u vazduhu kada se skoro šapatom izgovarala neka velika ili mala tajna. Verujem da će ovaj vek u svojoj jednistvenoj unapređenosti izmisliti i pokrenuti nove načine da se ti fragmenti malo izbruse, rafinišu, da im se oštre ivice zaoble, da se granice među njima polako gube, kako bi naša celina dobila novu punoću, svežu i produbljenu perspektivu savremenog poimanja, kako bi se približila punom krugu – savršeno jednostavnom i osvetljujućem.

Ovo će biti moj doprinos, možda skroman, možda veliki. To ćemo tek saznati, i iskreno, neki tamo daleki, krajnji rezultat me ne brine toliko, jer znam koliko sve ovo vredi… bar za mene. I to mi je dovoljno. Ovaj blog je moj lični, nezvaničan doprinos, jer nisam imao prilike da saznam kome se treba obratiti da bih svojim angažovanjem doprineo obeležavanju velikog jubileja, stogodišnjice rođenja Milene Pavlović Barilli, i sumnjam da bih uspeo da se uvučem u tu zvaničnu grupu onih koji se bave Milenom. Naravno, u tom krugu ima onih sjajnih, koji se bave celinom, ali verujem da ima i onih koji se bave izlizanim sintagmama. To je uvek tako, izgleda. Čini mi se, ipak, da su ovi drugi u manjini, što me je i ohrabrilo da krenem sa ovim projektom i dobro je što u savremenim komunikacionim tehnologijama postoje i one druge, alternativne mogućnosti. Stoga, evo mene. Još jedan početak – mali, ali važan… bez fanfara i parada, ali uz duboki, iskreni naklon „velikoj celini“!

Neka počne otkrivanje, jer krećemo na put!