Još jedna u nizu ipak malobrojnih manifestacija, a povodom obeležavanja velikog jubileja, bila je i izložba petnaest Mileninih slika, koje su u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti u Begoradu, održana u izuzetno podesnom, zanimljivom, kamernom izložbenom prostoru Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, u periodu od 23. novembra do 12. decembra 2009. godine. Izložba je nosila naziv “Ključevi snova”, a nju je pratio sjajan i vrlo vredan dvojezični katalog istog naslova, i to u dve varijante: srpsko – engleski i italijansko – francuski, čiji je autor i urednik Žana Gvozdenović, inače i kustos izložbe. O samoj izložbi, kao i o katalogu, biće pomena posebno u nekim sledećim postovima. Ovaj opširan post sadrži moje fotografije sa izložbe, moje poetske utiske o nekima od njih, ali i odabrane Milenine stihove, za koje sam smatrao da mogu da obrazuju pravu relaciju sa fotografijama sa kojima su spojene.

Pogled na Italijanski institut za kulturu, ulica Kneza Miloša

Dubina njenog crnila pomalja se bojažljivo kroz otkrivenu krošnju
što uporno odoleva jednom kasnom jesenjem vetru.
Probija se njen umorni pogled sasvim tiho i nenametljivo,
ali sigurno i odlučno,
jer mora,
iz sve preostale snage večnog nepokreta,
još jednom da spoji jednu damu umornu od čekanja
i jednog boema, potpuno izgubljenog u svojim lutanjima.
Ona još samo ovaj, poslednji put
njih mora spojiti
kako bi ponovo sebe izrodila
iz nejasne melanholije
i predala sebe celu
jednom sasvim novom svetu
koji će je možda ovog puta
razumeti i prihvatiti…

Kroz golo granje
pogled duboki
seže čak do mora,
koje jedino
iskreno prima
sve nijanse plave,
one koje je samo ona
umela da stvori
i oboji svet,
a da on toga nije ni svestan…
I tako osvojen
njenim plavetnilom
nastavlja svoj kontinuitet neznanja
o tome koliko je obogaćen i bolji,
samo sebi nikako da pruži priliku
da vidi pravi odraz
u ogledalu.

“Tra un angolo
del mare
legando le onde
alle stele
ho aspettato
tutta la vita.”

(U jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života.)

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Venera sa lampom, 1936.

Starica sa leptirom, 1936.

Zlo neznanja
razdvajalo je ljude
koji su se sporazumevali starim rečima
i očima od snega.
Kad bi se prepoznali – bilo je dosadno,
kad bi se rastali – dolazio je zaborav.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli – odlomak iz pesme

Kompozicija s maskom, 1933.

Ni njegova maska,
ni njen veo
ne mogu ih udaljiti
i razdvojiti
više
od njihovih sopstvenih
koncepata
međusobne energije privlačnosti.
Jer kad se boje i valeri izgube u muzici bezvremena,
jedino što posle svega očvrsne u toj sintezi
jeste
NEMOGUĆNOST DODIRA!

Iz cirkusa, 1931.

Devojka s lampom, 1935.

…u odsjaju svetlosti njenog meseca…

Slikarka sa strelcem, 1936.

Ona i ja znamo tajnu,
turobnu i slatku u isto vreme,
Znamo je suviše dobro,
verujemo joj bezrezervno,
i zato smo uvek na meti jednog strelca…

Autoportret, 1936.

——–
Nosim tajnu ranu
i hodam bez svetiljke.
Kud god poželi da odem
moram poći.
Nemam braće.
Hodam u snu,
kao reka bez kraja.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

Sve moje reči bile su tužne.
Sada mi je draže ćutanje.
Život je dug kao nepoznata reka.

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli