U crvenom obrisu naručja
nesigurno pridržavaš
davno obezglavljeni san
savršenog oblika.
San koji ti je dodeljen
usudom onih koji su te začeli,
zauvek odredili.
San koji nisi sama stvorila u jednoj
od onih noći,
potpuno tamnih i crnih
kao tvoje lice,
optočeno zapečaćenom senkom
sagorelog meseca.
San koji je izvor novog dvoumljenja –
da li da ga ispustiš u nepoznato
ili da ga što čvršće i jasnije prigrliš
uz preostalu nestvarnost bedara
koja usahlo i samotno nestaju
ispod raskošnog i već prilično iznošenog kostima
jednog Pjeroa
kome se trag istopio u sopstvenom traganju
i nestao zauvek.
Ostao je samo kostim
koji si pronašla lutajući uskim ulicama
jednog posve neobičnog grada na vodi,
za koji kažu da će potonuti zauvek.
Našla si ga, rastrgla raskošnu kragnu, obojila ga u crveno
i sačinila nešto nalik haljini.
Znala si dobro šta ona nosi.
Zato i ti sada u njoj beležiš
poslednje dane svog nestajanja
jer ne možeš više da se boriš
sa večnom tugom i nepripadanjem jadnog Pjeroa,
nesrećnog cirkuzanta,
uvek na meti podsmeha i smicalica
dovitljivog arlekina.
I taj san koji pokušava da se uhvati
za tvoje rame,
da obgrli tvoj vrat,
i taj san je njegov.
Zato je nepodnošljivo ogoljen i mučan.
Zato je savršen i primamljiv.
Zato je nedovršen i uporan.
Izgubljena lutka ostarele devojčice ili kip iz izgubljenog vremena.
Iz izgubljene zemlje.
Nečiji san,
u obrisima tvog naručja,
bori se da postane deo tebe,
dok skrivaš tamu izgubljenog lica
naličjem moje marame
koju ću ti tek pokloniti
kada isteku sve vode
koje si prizvala svojim davnim rečima i stihovima,
koju ću ti pokloniti
namerno i promišljeno
one noći,
prve noći kada budem
spoznao miris i zvuke sagorelog meseca.
Tada ćeš konačno ispustiti
san koji ti je davno dodeljen,
u budućnost nepoznatog nepovrata,
pravo meni u misli,
da se ja igram i mučim,
da se sam borim i tugujem sa njim
sve dok ne budem i ja mogao
da se uvučem u taj crveni
kostim
pod koji odlaze
sva nerođena deca
tvoga tajnog nauma,
sazdanog u jednom samotnom dvoumljenju.
Vratiće ti se, umorna i mramorna, u naručje
iz koga si one noći pustila sve snove
da skliznu i rasprše se
po vodi jednog posve posebnog grada,
za koji kažu da će jednoga dana zauvek potonuti.
Posle njega ostaće samo maske
da plutaju besciljno po vodi,
bez lica koja su nekada skrivale ili mogle da sakriju.
Plutaće bez svrhe, nesvesne svog krhkog trajanja
u svetu koji je lice zauvek zamenio maskom, neuništivom
i nevidljivom.
Potpuno preovlađujućom.Svestan nemoći da promenim stanje stvari,
uzaludno pokušavam da skinem masku
makar sa svog lica,
Dugo sam samo za tu priliku puštao nokte
i sada iz sve snage njima je stružem.
Krvi nema, ali se pomalja crnilo umesto ožiljaka.
Sada sve razumem.
Znam čime si obojila kostim.
Dok me očaj savladava u borbi
koju gubim od ljudi sa sraslim maskama,
optočena senkom crnila
posmatra me slika tvog tihog nestajanja
u prepravljenoj haljini boje moje preegzistencijalne krvi,
Posmatra me slika u kojoj si zarobila jedan obezglavljeni san,
davno ti dodeljen.

Iza oblaka pepela koji se raspšuje i razleće po vazduhu
uvek pre svitanja,
izviruje jedan izgubljeni stub
koji je nekada bio deo ponosne kolonade.
Sve je samrtno mirno i bezvučno.
Došla si u pravo vreme.
Ovaj svet više nije dobro mesto za nas nevidljive.
Ispusti taj ustajali san iz onoga što ti je ostalo od ruku
i zarobi me u svoju sliku
jer ona više ne zna za vreme.
Ne zna za bol.
Ne prepoznaje maske.
Došla si na vreme.
Utkaj me u sliku.
Bolje je biti naličje marame na tvojoj slici,
nego biti izgubljen u sopstvenom postojanju
tuđe i nametnute stvarnosti.
Zarobi me u sliku.
Pretvori me u san.
Odavno se više ne bojim da skliznem u nepovrat
jer znam da ćeš me ti ispustiti tamo.
Tvoje ruke su već dugo samo vanrvemenska obličja
u praznim rukavima.
Siva tišina sve zvukove prekriva.
Crvene se krvavi mirisi
u bezbojno, belo svitanje.
Crni ti se izgubljeni mesec na licu.
Pod naličjem marame rađa se novi san.
Mali i uzaludan.
Možda uspe da postane tvoj.
Izvesnost davno sazdane slike
običan je privid.
Mi koji smo deo nje
znamo tajnu kako da sačuvamo san.
Neću vam je otkriti,
već ste joj jednom odsekli ruke.
A mogle su čitavu bujicu snova
da stvore i odneguju.
Mogle su sve maske da spale
i da spasu svet
od sopstvene propasti.