I u ovom performansu sam se fokusirao na svoje muzičko oblikovanje vanvremenske, ali nepravedno nezastupljene, Milenine poezije, pisane na italijanskom, španskom, francuskom i srpskom jeziku, vrlo sugestivnog, intimnog, ali i uvniverzalnog, ponekad proročkog tona. Koristivši svoj vokal, kostim, i različita scenografska sredstva i mini-instalacije, koje su obavezni deo mog estetsko-semantičkog stvaralačkog kruga, i u vizeuelnom smislu nastavio sam da ispitujem i dublje istražujem kompleksnu dihotomnost čudesnog Mileninog sveta. Na taj sam se način, reminescencijom, dekompozciijom, prekompozicijom i transformacijom, suočio i sa Milenom kao inspiracijom, ali i sa sobom kao stvaraocem. Između izvođenja autorske muzike na Mileninu poeziju u okviru svog akustičarskog dua theINVISIBLES, uz gitarsku pratnju Kostandina Dimitrijevića, pravio sam zanimljivu instalaciju koja je na kraju sadržala 36 fragmenata kao 36 njenih godina na ovom svetu, koji su zasnovani na Mileninom likovnom stvaralaštvu. Instalacija je simbol dugogodišnjeg dijaloga sa Mileninim stvaralaštvom, metafora kontinuiteta ove autentične borbe za njenu veću i širu vidljivost i novo trajanje. Performans je bio interaktivan jer je o redosledu izvođenja pesama na zanimljiv način odlučivala publika.

U performans sam prvi put uveo mini-instalacije koje sam napravio od drvenih vešalica za odeću. Obojio sam ih u “Milenine boje”. Bilo je šest vešalica sa po šest likovnih fragmenata, uglavnom Mileninih autoportreta, koji su visili sa crnih satenskih tračica. Vešalice su u početku bile prekrivene kostimima od crnog tila, koji su prvi put korišćeni u doku-igranom filmu “Milena”, tj. u spotu za pesmu “Bruceremo la luna/Sagorećemo  mesec”, što je metafora za kontinuitet mog stvaranja na ovu temu, ali i veza sa samim početkom ovog putovanja i traganja. U poslednjem delu performansa, tilove sam skidao sa vešalice i od njih sam na instalaciji pravio donji deo koji je podsećao na haljinu. Instalaciju vizuelno nije potrebno dalje objašnjavati jer se sve može videti na fotografijama i na video-zapisu performansa. Performans u celosti može se pogledati u video-zapisu koji je na samom početku ovog članka, te ga neću dodatno objašnjavati.

Međutim, desilo se nešto mnogo važnije od samog performansa te večeri. Performans sam izveo na prvom Performans art salonu, u organizaciji novotvorenog kulturnog centra Nektan art u Pančevu. Idejni tvorac te nove priče koja obećava jeste već etablirani umetnik mlađe srednje generacije, Marco Nektan. Salon je trajao tri dana, a ja sam imao veliku čast da ga zatvorim svojim performansom u nedelju uveče, 10. maja. Desilo se novo, obećavajuće susretenje svetlosti. Različitih i drugačijih, ali okupljenih oko istog cilja – oživljavanje performansa na srpskoj mapi savremene umetnosti. Imao sam veliku sreću da se tog popodneva i večeri družim sa umetnicima koji imaju mnogo veće iskustvo u ovoj vrsti umetničke prakse od mene. Razmenjivali smo iskustva, ideje, zanimljive priče i anegdote. Učili smo jedni od drugih. Zaključili smo da je važno okupiti se i udružiti sva oružja koja posedujemo. Složili smo se da je ovaj kompleksni susret početak jedne nove ere u oblasti performansa. Verujem da ćemo svi dati sve od sebe da nova era bude put uspeha i vidljivosti ove umetničke forme.