Ljubičasti leptiri
ispraćaju u samrtnoj tišini
njenu melanholiju,
izbledelu i obezbojenu.
Sve nijanse plave
rastrgnute su
u neočekivanom brodolomu.
Konačno su se vratile
svom izvoru.
More ih je odmah upilo
u sebe.
Ponovo su plava deca nesagledivog mora.
Bleda i bez očiju,
sada su bliže zvezdama,
hladnim i bez sjaja.
Svakog se sumraka
rađaju ponovo
na umirućem horizontu.
Sedam ljubičastih leptira.
Ona ih je rodila
na samrtnoj postelji
i pustila da odlete
u drugačije svetove
bez glasova,
bez ljudi,
bez patnje,
bez dihotomija.
Svaki od njih sedam
njene tragove
nosi na krhkim krilima
neprekidnog čekanja.
Pod maskom privida večitog sna
koju je jedne sparne venecijanske noći
skinula sa lica prikrivenog arlekina,
iskrala se na drugu stranu.
Prolaz je bio završen
i bila je spremna
za odlazak
na jedno sasvim drugačije putovanje
bez kofera,
bez točkova,
bez pisama,
bez rukovanja.
Morala je da je zakopa zauvek
pre prelaska na drugu stranu.
Morala je da je se odrekne,
da porekne njenu istinu,
da je izbriše iz svojih reči,
da je izbaci iz svojih boja.
Morala je da je uništi.
Samo je oslobođena
mogla da krene na put.

Sedam ljubičastih leptira,
četrnaest crnih lepeza,
njena plava, tek rođena deca
nedokučivog mora
u kome je predano čekala,
ispraćaju u tišini odrubljenih zvukova
njenu melanholiju
dok ona na drugoj strani,
hladnih i skamenjenih ruku,
već stvara novo čekanje.

Sedam ljubičastih leptira
odleće ka izmišljenom horizotnu.
Svaki od njih sedam
njene tragove nosi
u nove svetove
čineći ih boljim
za rađanje nekih
novih melanholija.
Sedam ljubičastih leptira
krije tajnu njene metamorfoze.
I svaki od njih sedam
porođen je iz njenih usta,
iz njenog poslednjeg izdisaja,
iz njenog nedosanjanog sna,
košmara u kontinuitetu,
da sve dihotomije
postanu jedno
u tesnom svetu opšteg nepripadanja.