Početak ili kraj?
Poslednja prirpema ili još jedan izdisaj privremenog olakšanja?
Za ovu noć…
Igra se već sutra nastavlja,
i kao da opet neće ništa promeniti,
a svakim poklonom nezahvalnicima
i spuštanjem prašnjavih, zaprljanih zavesa
menja se uloga,
ponovo se uskače u pravi život
i svaki izdisaj i jednokratno opuštanje sve su dalje
u minutima posle…
Boje i konture simulacije i stvarnosti se sve više prepliću,
neprimetno, ali uporno…
I u neko blisko doba, možda već sutra,
neshvaćeni
i prikriveno depresivni arlekini
zaboraviće da odlože svoje kostime i maske do sledeće predstave,
do još jedne farse – uzaludne i preigrane borbe
i redovne dnevne ture poniženja.
Umorni od svesnosti svog mesta i iza i ispred čuvene rampe,
od jednostavnog i tužnog kontrasta
bezboja maske i nekoliko crnih, krupnih suza
u večitom nepokretu…
Umorni od svega što iza tog kontrasta kriju,
od sputanosti da pokažu pravo lice,
još jednom će na nekom zapuštenom rubu cirkusa tiho patiti
i želeti
da se podignu do zvezda, jer tamo im je zaista mesto,
jer i oni umeju da stvaraju umetnost bez premca,
ali za takve nevažne otpadnike nema velikih prilika
u tom mahnitom krugu precenjenog šarenila,
koje se u nedogled umnožava, dok se sve boje ne stope u bledilo.

Obezličeni i umorni,
još jednu će noć probdeti,
bliži svom konačnom zaokruženju neminovne usamljenosti,
za jedan nemi uzdah – bliže i bolnije…
Umorni arlekini,
što su odavno sakrili svoje osmehe i sjaj iz očiju
duboko ispod svoje maske,
prašnjave od lutanja po bezimenim gradovima.

I nikada za njih neće biti konačnog usidrenja,
i nikada neće spoznati pravi smisao i snagu povratka.
Tužni cirkuzanti i dihotomni arlekini…
Odavno su naučili da nose svoj usud bez zastajkivanja.
Početak ili kraj…