Danas, 6. marta navršava se 74 godine od Mileninog preranog odlaska na drugu stranu. Milenino novo trajanje je sve vidljivije. Borba se isplatila. Ipak, ona se nastavlja, kao i moje putovanje. Dan je topao i zaliven pretprolećnim suncem. Baš kao što i dolikuje ovakvom danu, danu iz nezaborava.

Zašto je Milenino srce stalo?
Zašto tako rano?
Nije više imalo snage da kuca duplo,
za dvoje, dvostruko, ubrzano.
Nije više imala dovoljno slobodnih misli
da misli na dva jezika po rođenju.
Stalo je njeno mnogo puta krpljeno srce
jer nije više uspela oca i majku da drži za ruke
dok se šetaju rimskim ulicama u sumrak,
jer više nije ni tu sliku mogla da izmišlja iznova
u svojim mislima,
jer nije mogla da ih zagrli pre spavanja
i uteši ih malim i bezazlenim lažima
kako je ona dobro i zdravo.
Zaspalo je zauvek njeno umorno i izmučeno srce
jer više nije mogla da podnese
bezbroj neprospavanih noći i bdenja
nad čekanjem kome se kraj ne nazire,
jer više nije mogla da izdrži tešku tišinu noći
bez meseca
i bez strasti i nežnosti dodira,
bez poljubaca,
bez zagrljaja,
bez opijenosti isceljujućom muzikom,
bez unutrašnjeg mira,
sa nemirnim mislima koje ubijaju tiho i neprimetno.
Bez snova od plavičastog paperja.
Bez istinskog predavanja sopstvenom stvaranju.

Milenino srce raspršilo se u ritmu večnog propadanja
jer su ga dihotomije celog njenog trajanja
na ovom svetu
razdirale pod velom neprolazne inspiracije.
Zato što nije uspela da svojim bojama
i svojim rečima
zauvek umiri, pomiri i u jedno pretoči
sve svoje arlekine i pjeroe.
Zato što svoju rascepljenost i rastrzanost
na dve strane zamišljenog sveta
nikada nije mogla da privije uz jednu sebe
celu
u jedan zagrlaj,
u jednu istu misao.
Zašto je tako iznenada mlado Milenino srce preskočilo na drugu stranu?
Zato što joj njen Požarevac nije mogao da oprosti
belosvetski uspeh i ljubav sa kosookim Kreolcem.
Zato što je toliko i dalje volela i Požarevac i Rim i Pariz,
čeznula za njima u kontinuitetu,
iako je znala da povratka tamo nema,
da za nju tamo više nema vazduha i slobode
koju predugo traži.
Zato što je umorna i obezvoljena
zbog tolikog putovanja, lutanja, traganja
i krstarenja po gradovima i predelima
koji nikada nisu bili njen dom.
Zato što je žarko želela da se vrati kući,
a nije mogla da pronađe tu jednu tačku na ovoj planeti
koju bi osetila i nazvala pravim domom.
Zato što je u dubini svoje unutrašnje reke
skrivala od sebe istinu što ovu važnu dvojnost gradi –
da je svuda gde bi zakoračila i pustila svoju misao da se gnezdi
makar na tren,
bio u stvari njen dom.
Zato što je jednom čoveku
poklonila obe svoje ljubavi.
Zato što je uvek bila prepuštena
sebi samoj, tako dvojnoj i umnoženoj,
i raspolućenoj, uvek u bolu i uvek uronjenoj
u neotuđivu melanholiju,
sopstvenu i celog sveta.
Zato što su je ostavljali,
zato što je i sama nekada morala nekoga da ostavi.
Zato što nije uspela da nauči da voli
prelepog mladića sa slike koju je samu sazdala
kao u nekom košmaru neumoljive stvarnosti.
Zato što ni on nije voleo nju.
Zato što su delili dane bez ljubavi.

Milenino okrnjeno srce stalo je
jer je u poslednjim godinama života
bila zarobljena tuđim željama i prohtevima
o oblikovanju njenih slika,
jer je previše slikala za druge,
morala je,
jer je premalo slikala za sebe.
Želela je.
Jer su je bolela i povremena nerazumevanja
njene jedine majke
i povremeni nemi očevi nestanci sa ove planete,
jer više nije mogla da provodi sate u pisanju pisama
koja nisu nigde stizala,
niti je odgovora bilo u zatamnjenom purpuru
njenog isprekidanog horizonta.
Milenino srce je prepuklo na kraju samo jednog izdisaja
jer je predugo trajalo to stanje
između sna i stvarnosti,
jer je želela da se kao jedno utopi
u te dve krajnosti
i da živi srećno, dugo i ostvareno.
Njeno srce je baš zbog toga stalo
jer ona više nije mogla da razdvoji
ta dva suprostavljena oblika postojanja.
Milenino srce je iščezlo u tišini bez otkucaja
zato što izgleda da više nije
umela da razluči
veliku radost od velike tuge,
veliku sreću od magične iluzije.
Milenino iscrpljeno srce je stalo
jer je počelo da je boli još pre
njenog prvog rođendana.
Milenino srce je prepuklo
jer za nju otkucaji više nisu imali nikakvu vrednost
niti je telo više imalo značaja.
Tamo gde je ona poletela
tako rano, tiho i iznenada,
svi smo jedna velika
beskrajna ljubav
koju ispunjavaju sve najlepše svetlosti
univerzuma.
Milenina svetlost se odmah primećuje.
Došla je iz njenog srca dihotomija.
Zato je Milenino srce stalo.
Da bi u sve nas koji putujemo
njenim stazama
utkala tračak te večne svetlosti,
kome smo ona i ja u jednom
sada već davnom snu
dali ime od srebra.
Zove se Mesec.
Mesec je Milena.
U poslednjem otkucaju
srce joj se pretvorilo u Mesec,
On kroz svoju svetlost
iščitava njeno ime.
Milena je Mesec.