Ostale su ruke
da žive u nepokretu
tvog poslednjeg trenutka na zemlji.
Ostale su ruke
nedodirljive za sve nas
koji putujemo tvojim tragovima
i smišljamo nezaboravne susrete u tvojoj svetlosti.
Ostale su ruke.
Ostale su šake
u bronzanom spokoju
hladne, tamne i sablasne.

Na kraju se sve odigralo
kao da je već davno zaustavljeno na jednom tvome platnu.
Telo odavno ne postoji.
Samuje u mraku sopstvenog pepela
ispod jednog čempresa pod kojim još nisam zastao.

Ostale su samo šake, ostale su samo tvoje vitke ruke
otrgnute od mraka grobnice
da lebde u senci tvoje melanholije,
u bojama što nestaju pred nama.
Plava – od neba i mora. Zagasita. Nestalna.
Siva – od pepela. Ukradena. Iz jednog džepa dospela na tvoju sliku – poluprozirna i nestalna.
Ljubičasta – od smrti i novog trajanja.
Od nove nade i novog čekanja.
Sazdana davno u mislima – nevidljiva, ali ipak prisutna.
Neuništiva.
Večna.

U vrtlog takvog kolorita
doputovale su tvoje ruke
preko okeana.
U tačku prapočetka,
u dom iz kog si otpočela putovanje,
koji si čežnjivo sanjala izdaleka,
kome nisi pripadala do kraja,
vratila ih je ljubav prijatelja.

Ostale su samo tvoje ruke
u blagom grču zaustavljene.
I nećemo nikada saznati
njegovo istinsko značenje,
niti ćemo ikada umeti da
razumemo poruku
koju poslednji trzaj tvojih ruku
nosi.
Čuva. Krije. Otkriva.
Svesna borba do poslednjeg trenutka
ili nesvesna reakcija tela
na neobičan kraj?

I tvoji su prijatelji
davno otišli.
Ko će nam ispričati
istinu o odlasku?
Dosta nam je mitova
i zvaničnih stavova!
Umorni smo…
Kad bih samo mogao
da čujem
šta imaš da kažeš na sve te
izmišljene i „podesne“ priče
onih koji te nikada nisu razumeli.

Niko nema prava da prekraja
tuđi kraj po svojoj volji.
Niko nema prava
da nam nameće
„zvanični stav“
jer svoju si tajnu
ponela sa sobom.
Ona te izjeda u tom
beskrajnom čekanju
na drugoj strani.
Niko nema prava
da domišlja tvoj odlazak.

Mi koji smo ostali,
mi koji smo došli posle,
možemo samo
da se pitamo.
Na to imamo pravo.
Zapitanost ne moramo
skrivati od drugih.
Ostala su nam pitanja,
duboka i često zamagljena.

Preostalo nam je jedino da tragamo
za grubim skicama
i dalekim naznakama odgovora.
Ostale su nam tvoje ruke
otrgnute od mraka daleke grobnice
i težine finog pepela.
Ostale su tvoje ruke,
pomalo prašnjave i nedodirljive.

U senci svoje morbidnosti,
u bronzanom nepokretu
tvog odlaska,
tvoje ruke
ne stvaraju,
ne dodiruju,
ne stežu pesnice,
ne mašu,
ne putuju,
ne postoje.
Ne mogu ni mesec da sagore.
Sablasne su i neme.
Ipak, čuvaju poruku.
Važnu i proročku.

Ostavila si nam
zaustavljenu sliku svojih ruku,
potresnu, krhku, nežnu i nestvarnu.
Ostavila si nam tragove svojih ruku
i čitavo vreme
tvoga beskonačnog čekanja na drugoj strani,
da razumemo poruku koju čuvaju,
da konačno pročitamo
priču o tvom odlasku.
Izgleda da će nas taj veliki zadatak
nadživeti.
Ipak, ostaće one, sablasne i neme,
i naši neuspeli pokušaji za koje je vredelo
sagoreti sebe do kraja
u verovanju da smo konačno sagoreli mesec.
A mesec se svake noći vraća, neuništiv,
i obliva dvojni nepokret u kutku
tvoga prvog doma.

Ostale su tvoje ruke, zgrčene i nežne,
da čuvaju priču o kraju.
Sasvim nedodirljive.
One noći kada pređem taj prag
kome niko ne žuri,
čekaće me tvoje ruke.
Rukovaćemo se kao da i dalje postojimo,
prekriveni mesečevim senkama po licima.
Povešćeš me dalje.
Tamo kuda se ide kad si na drugoj strani.
Tada ćeš mi najzad ispričati priču o svom odlasku.
O svom dolasku.

Ruke koje su ostale ipak neće nikada progovoriti.
One su samo deo jedne tvoje slike.
Iako sve to dobro znam
neću prestati da pokušavam
sve dok sam na ovoj strani.
Posebno na ovaj dan.

Na ranom martovskom nebu
danas se sunce izborilo za svoj kutak.
Dani moje borbe daleko su od okončanja.
Ne odustajem…
Sve dok ne pređem prag.
Sve do našeg rukovanja.