I noćas sagorevam mesec…
Dobro si me naučila.
U ovom veku to je
nova veština tihe borbe
u kojoj si nas okupila,
posula plavim i ljubičastim perjem
onih davno slomljenih krila.
Posle duge, polarne noći
neuračunljivo upornog, punog meseca
uspeli smo da opstanemo
pod krugom tvoga nauma
samo mi koji nismo alergični
na ustajalo, obojeno perje.

I noćas me preplavljuje osećanje
potpune usamljenosti na ovom svetu
koji se od pregršt neprihvatanja
i nagomilanih, gorkih predrasuda
sklupčao u sebe samog
i samo što ne pukne od ravnodušnosti.
Čak ni u sopstvenoj astralnoj projekciji
ne vidim onog drugog sebe.
Onog koji sanja ispočetka.

I mesec već polako dogoreva
u svojoj nevidljivosti.
Mi se izgubljeni pronalazimo u našoj.
Iskonski nametnutoj.
Ipak uspevamo da ga sagorimo do kraja.
poslednjim pokretima
misli,
poteklih van kategorije vremena,
na ovom nam svetu poznate.

Potpuni mrak.
Nema straha.
Samoća je sasvim utihnula.
Još jedan početak
otvorio je neobično miran prostor
za slatki nemir stvaranja.
To smo hteli?
Prsti su se razleteli po tastaturi
da bi sustigli hiljadu raspršenih misli
i uhvatili samo jednu pravu ideju
koja će me voditi kroz ovu noć,
čijeg se kraja ne bojim.
Dočekaću ga budan
i srećan
jer sam opet bio
zamalo brži od čuvenog i neumoljivog ritma,
onog o kome si ti pisala,
onog o kome ja pevam.

(scena iz performansa, Parco Ducale, Parma, april 2011.)
A sledeće noći
okupićeš nas ponovo,
i ponovo ću biti potpuno sam,
sagorećemo ponovo isti mesec
sa nadom da će ta jedna, prava ideja
umaći zauvek prolaznosti kakvu smo
sazdali i spoznali ovde,
da će u svom pobedničkom plesu
stvoriti nove titraje
u čije smo ponavaljanje
nečujno utkani
i gde
sa novom vidljivošću
zadovoljno i lako
sagorevamo iznova
neki mali i neugledni, krhki mesec.
Kao dete
što iz dosade
krišom pali drvce šibice
koje poraženo
broji poslednje
trenutke do prelaska u pepeo
na pragu naše drugosti.
Tamo gde nas strpljivo
očekuješ.
Tamo gde su susretanja svetlosti
potpuno drugačija.