Danas neću mnogo pričati. Moje reči nisu važne. Nemaju značaj. Odlete s vetrom i nikad se ne vrate. Ne kriju se u ehu. Danas ti govoriš, Milena. I sutra ćeš. Toliko toga još imaš da nam ispričaš. Danas ne sabiramo brojeve 36 i 71. Ne sabiramo tvoje godine na ovom našem nesrećnom svetu i godine tvog boravka na drugoj strani. Njihov zbir nije slika istine o tebi. Samo večnost. Samo trajanje. Samo sećanje. Samo nezaborav.
Još jedan dan iz nezaborava protiče u nejasnoj tišini o tebi. Ja opet pokušavam da tišinu prevarim. Danas neću mnogo pričati o tvom odlasku. Danas ću pevati tvoje boje i tvoje reči. Pesma je i radost, i tuga, i lek, i melanholija, i manifest, i opomena, i počast. Sinteza susretanja dve strane. Opet dihotomija. Ni danas je ne možemo izbeći. Nikad. Danas ću pozajmiti neka od tvojih krila, optočiću ih pesmom i pustiti u svet. Vetar je jak, razliće je do svih daljina koje si spajala i u čijim si uglovima čekala i stvarala. Dižem tvoj glas, počinjem da pevam. Pesma se nastavlja i pobeđuje zaborav. Putovanje se nastavlja. Ti traješ sve snažnije. Pratim tvoj mesec i ništa ne pitam. Znam da je to pravi put. Daljine se stapaju u jedno neobično prostranstvo novih mogućnosti. Dvojnosti postaju jedno.

Danas neću više pričati. Neka sećanje nadvlada reči. Neka pesma kaže sve. Neka se tvoj glas prolije po sivom, martovskom nebu i neka nas sve prekrije prašinom tvoje zvezde. Ne znam da li smo spremni da primimo na sebe to bogatstvo. Ne znam, ali iščekujem s plavom radošću i ljubičastim kontinuitetom naših dosadašnjih susretanja.
Imala si 36 kada si prešla na stranu večnih. Prošla je 71 godina od tog dana. Danas ne sabiramo te brojeve jer zbir već znamo: večnost – trajanje – sećanje.
Prolazi još jedan dan iz nezaborava. Ćutim i pevam u sebi tvoje reči. Pratim unutrašnji ritam koji danas šalješ iz univerzuma. Ne brini, pamtićemo te. Tvoju svetlost već pronosimo ponosno. Neću više pričati. Počinje pesma. 36. 71.