Bio je to jedan od onih trenutaka kada moj najbolji prijatelj i ja sedimo u omiljenom kafeu, pijuckamo neobične kafe i razmišljamo. Naglas. U sebi. Bio sam prilično zamišljen tog dana, i moj prijatelj je znao da me je obuzela neka velika ideja. Jeste, tada sam već nedeljama razmišljao o tome da oživim Mileninu poeziju, davno zametnutu, verovatno namerno i sistematski. Pitao sam se kako je približiti ljudima danas, kada je sve drugačije, kada se malo čita, a posebno poezija. Muzika je moj život, to sam oduvek znao. Zašto onda tako vanvremenskim idejama, rečima, ne bih podario muziku. Bilo bi to potpuno pionirski, sasvim drugačije i veće od nas samih. Radovao sam se i bojao istovremeno. Nisam bio spreman da to još kažem naglas. Da se ne bi istopilo i nestalo. Kao i pregršt ranijih ideja koje su bile velike i prave, ali nisu prešle put do konačnog odredišta – do realizacije. Kosta je pitao o čemu toliko razmišljam. Rekao sam mu bojažljivo da bih želeo nekako da oživim Milenine pesme. Već je znao kakvu sam zamisao ohrabrio da se širi i raste u mojoj glavi. Znao je sasvim dobro. Pitao me je zašto ne bih pravio muziku na njenu poeziju i konstatovao kako bi to bilo zaista sjajno i kako bi ipak doprlo do ljudi, bar do onih koji bi umeli da prepoznaju tu emociju. Hvala, prijatelju, što si to rekao naglas i pomogao mi da shvatim da u tom podvigu ne bih bio usamljen i da je to vredno svakog truda. Tako je počelo, kao i svi moji podvizi, veliki i mali, uz podršku i učešće najbližih prijatelja, ali i stranaca koji, na tom putu neobičnog susretanja ideja i stvarnosti stvaranja, postanu prijatelji – svih onih koji razumeju moj put otkrivanja Milene, onih u koje sam uspeo da utakam vredan zrak njene svetlosti. Sada je nosimo zajedno. Istinska sreća. Jednostavna i inspirišuća. Bilo je to proleća prošle, 2010. godine.

Prvi put sam Mileninu poeziju čitao sa trinaest godina i otad sam joj se povremeno vraćao, dok konačno nije postala neodvojivi uzor i podsticaj za moje dalje stvaralaštvo. Ideja o muzičkom čitanju i oblikovanju Milenine poezije nastala je iz moje snažne potrebe, ali i rešenosti da je tako blisku i veliku, a zlonamerno negde davno zametnutu, osvetlim ljudima na zanimljiv i prijemčiv način, ali beskompromisno u smislu umetničkog kvaliteta i u poptunom sazvučju sa Mileninom izvornom estetikom i poetikom, bar prema svom doživljaju. Kako njena poezija odiše bogatom sugestinovšću, jer je očigledno stvarana iz snažne potrebe da se podele lični usudi i teret života kakav je vodila, a ne iz neke karijerističke promišljenosti i dokazivanja, izuzetno je pogodna za sintezu sa muzičkim aspektom, te u takvoj novoj formi može brže, a ipak i dublje dopreti do onih čiji će deo ona i postati kroz takav komunikativni proces. Pesma „Bruceremo la luna/Sagorećemo mesec“ vrlo se vešto sama nametnula kao prva za muzičko čitanje, upravo zbog otvorene sugestivnosti, ali i zbog prilično kompatibilne ritmike izvornog rukopisa na italijanskom jeziku i srpskog prevoda. Pesma me je duboko dotakla jer iz nje izranja duboki poziv na promenu kroz tihu, kreativnu borbu, na okupljanje sličnih i nevidljivih u noći bez svetlosti meseca, jer samo se tada nesmetano stvara, a svakodnevica mučnog nepripadanja samo tada nestaje. Ova pesma u sebi nosi gotovo manifestni pečat takve nove, a opet večne borbe umetnika za mesto u vremenu u kome stvaraju, uprkos svojoj iskonskoj nesrećnoj suštini zbog svojih naprednih i vanvremenskih ideja. Milena ipak svoj mesec nije uspela da sagori, iako se borila do kraja. Bila je prilično usamljena u toj borbi. Danas, kada pokušavamo da damo nova čitanja njenoj neprolaznoj ideji i viziji umetnosti dolazeći do istomišljenika pravim i neobičnim putevima, u istoj smo borbi, ali nas ima više, a Milena nam je ostavila snažnu i jasnu svetlost koju treba da čuvamo, pronosimo i prenosimo po svetu i vremenu sadašnjem i budućem, jer tamo je njeno mesto već utvrđeno.

Ideja o višejezičnoj interpretaciji pesme potiče od samog izvora – Milenine višeslojne kompleksnosti, kako multimedijalnog pristupa umetnosti tako i njenog dvojnog porekla i poliglotskog kosmopolitizma. U osnovnoj i vodećoj vokalnoj deonici pesme smenjuju se stihovi na italijanskom i srpskom jer je bilo vrlo važno ispoštovati Mileninu originalnu zamisao da pesmu napiše na italijanskom, ali da bi lakše doprla do naše publike, važno je bilo dodati i srpski prevod. Na kraju, srpski je bio i njen maternji jezik. Ovaj bilingvizam u glavnoj deonici predstavalja i večni dualizam koji je oduvek bio deo Milene, obeleživši sve njene aspekte, sa kojim se borila i od koga je pokušala da pobegne, možda baš otišavši u SAD i tamo završivši svoj put. Naglo i suviše rano. Otuda i hor koji se javlja pred kraj pesme na engleskom jeziku, kao treća dimenzija koja odjekuje i prevladava dihotomiju italijanskih i srpskih reči. Kao Milenina tiha i krhka pobeda nad dvojstvom. Stih „We will burn the moon“ se kao magična mantra ponavlja, stvarajući utisak blage gradacije u auditivnoj dinamici, najavljujući početak novog vremena u kome se mehanički ritam uništenja i prolaznosti suštinski ne menja, već samo dobija novi oblik i drugačije zvučanje. Prolaznost našeg sveta jeste konstanta po sebi, ali je njena forma i pojavnost podložna promeni koju diktira konkretno vreme sadašnje koje upravo taj ritam osluškuje i prati. Takođe, prateća horska deonica je na engleskom jeziku kao odraz sadašnjice u kojoj se osnove opšte međuljudske komunikacije najčešće i najlakše susretnu u upotrebi tog jezika u svim njenim oblicima – i standardnim i savremenim.

Vrlo je važno napomenuti da sam koristio jedan od dva Milenina prevoda pesme na srpski jer smatram da je to najpravednije. U tom kontekstu takođe smatram da Milenina poezija zaslužuje nove, savremene prevode s obzirom na činjenicu da je u svim svojim kreativnim aspektima bila ispred vremena, a prevodi koji danas postoje, uz sve dužno poštovanje prevodiocima, ipak su malo arhaični, ponegde čak nespretni i ne sasvim u dosluhu sa srpskim jezikom. No, to je već sasvim druga tema i drugi projekat. Prevodi nekih pesama koje je sama beležila pronađeni su osamdesetih godina u jednoj njenoj svesci i taj rukopis je objavljen kao dodatak u ranijem izdanju njene poezije, s kraja devedesetih. Naravno, ponegde sam izvršio inverziju u redu reči zbog uklapanja u ritmiku glavne vokalne deonice. Posebno mi se čini zanimljivim mali antonimski obrt koji sam napravio u izboru prevoda italijanskog glagola sciogliere, čija su izvorna značenja odrešiti, odvezati, pustiti, istopiti. Naime upotrebio sam prvu Mileninu verziju prevoda pesme u kojoj je ona taj glagol prevela blago antonimski – sačuvati. Dakle, „da sačuvamo snove…“. Međutim, takav obrt i ishod u dnu svog vidljivog i konkretnog semantičkog polja otkriva filozofsku nit koja vešto i suptilno obavija ovo jezičko poigravanje. Opet, jer je to neodvojivi deo Mileninog kompleksnog koda, pojavljuje se dualizam – naizgled dva suprotstavljena značenja, potekla iz dva poptuno autohtona jezička sistema, objedinjeni su u pesmi istom melodijom, stvarajući tako novi, sveobuhvatniji, pomirljiviji pogled uronjen u filozofiju malog ljudskog života i velikog trajanja njegove prolaznosti, gotovo dijalektički. Suprotstavljena polazišta se u krajnjem rezultatu ukidaju muzičkim objedinjavanjem i postaju jedno koje oslobođeno treperi kroz glavnu melodiju. Tako postaju deo jedne autentične i neponovljive celine – u početku rezultat Milenine promišljene igre ili slučajne greške, to nikada nećemo saznati. Na kraju, nije ni važno šta se zapravo desilo pri njenom prevodu jer nam je ostala ova skrovita zanimljivost kao još jedan znak snažne potrebe da se prevaziđe dvojstvo – svesno ili nesvesno. Ono danas postoji i muzičkom nadgradnjom je dobilo novu dimenziju razumevanja i širi krug poruke koju krije ili prenosi. Ako samo bolje promislimo, snove ćemo najbolje SAČUVATI ako ih odrešimo, oslobodimo, pustimo da nađu puteve ostvarenja ili stramputice raspršenosti i nestajanja.

Ova pesma se sama nametnula lako i u trenutku kada sam konačno bio siguran u pravi odabir, ona je već počela treperavo titranje po žicama, podsećajući me na mehanički ritam naše prolaznosti koji nas zavarava tako skladnim i melodičnim otkucajima. Kao kad noć odzvanja tihom koračnicom koja nas nagoni da krenemo dalje i pratimo njen ritam nemi i bez sumnje u tamu u koju nas vodi. Jer treba sagoreti mesec. Treba stvarati. Treba se boriti. Dobro sam razumeo tu melodiju, u mislima sam pevušio njenu poruku. Krenuo sam odmah, obrisao prašinu sa dirki i počeo da sviram i pevušim prve taktove: „Bruceremo la luna per completare le notti…“…

Ko mi se pridružio u daljem stvaralačkom procesu, kako on izgleda, kako je proteklo snimanje pesme u studiju i snimanje za film „Milena“ sa zaokruženjem u snimanju spota, otkrićete u budućim pričama o Pesmi. Ovo je tek kraj prve. Tek kraj jednog neobičnog početka.